U onim nesrećnim, ratnim godinama, od patrijarha Pavla često su se mogla čuti upozorenja poput reči iz Svetosavske poslanice, iz januara 1992. godine, da “svaki Srbin preispita savest i svoja dela, da li nekim svojim grehom i sam nije doprineo našoj opštoj nesreći”.

Podsećamo se njegove pouke o ljudskim postupcima, odnosno o načinu na koji svaki čovek treba da ravna svoja ophođenja prema drugome.

Njegova Svetost pojasnila je ove svoje reči sledećom poukom:

“Bez obzira šta čine drugi, mi smo, ako hoćemo da budemo ljudi i hrišćani, dužni da taj evanđelski princip poštujemo. A on se sastoji u tome, kao što sam rekao, da je svaki od nas kao jedna ćelija u organizmu. Ako ta ćelija postane rak ­ćelija, ona šteti celokupnom organizmu. Podrazumeva se, ja nikada ne generališem, niti se može generalisati, pa da kažemo da su svi Srbi dobri, a drugi loši. To – ne! Imeđu nama ima svakojakih ljudi, ali je reč o onima koji daju ton i rukovode onim što čini identitet našeg naroda, kao naroda Božjeg. A ti pojedinci koji su činili zlo, zaista su dužni da preispitaju sebe.

Bez obzira šta činili drugi, mi moramo da ostanemo na onoj evanđelskoj i našoj, do danas, nacionalnoj liniji. Ja često pominjem reči Marka Miljanova o čojstvu i junaštvu, da je junaštvo braniti sebe od neprijatelja, a čojstvo braniti neprijatelja od sebe. Ne znači to, niti hrišćanstvo znači takvu ljubav prema neprijateljima, da kažemo: Odi, brate! – da ga zagrlimo, a on da nas ubije. To nije emocija. To je stav evanđelski, koji treba da utiče na nas da ostanemo ljudi.

To znači, što naš narod kaže: “Kad je puška ti je, puška mi je, kome Bog i sreća junačka!” Ali, ako je njemu izbačena puška iz ruku, ako je nemoćan, vaditi mu oči, seći glavu, masakrirati, e, to ni po koju cenu! Nema toga interesa koji bi to mogao dozvoliti i opravdati, bez obzira šta drugi rade. Ti koji to tako rade su zločinci. A šta ćemo biti mi ako na to istom merom odgovorimo?!

Takođe, ja često pominjem slučaj jedne proste žene s Kosova. Deca su joj odrasla i razišla se. Ostala je sama sa mužem. Posade njih dvoje voće na svojoj zemlji. Ali, komšije noću to počupaju. Kada su to ujutro videli, požale se drugim komšijama.

Ove komšije im kažu: “I oni su sad posadili voće, uzmite pa i vi njima počupajte.”

Na to će ova žena: “Mi to njima nećemo.”

“Kako nećete?! Oni su vama počupali, šta sad tu ima drugo, nego da i vi njima počupate?!”

Na ove reči, žena upita: “Je l’ to dobro što su oni nama uradili?”

“Nije”, odgovoriše komšije.

“E, pa po čemu će biti dobro ako i mi njima to isto učinimo?”

Eto, vidite, kako se ta žena postavila evanđelski, zaista hrišćanski, zaista ljudski! Dakle, mora postojati jedna mera za svakoga, za svačiji postupak”, zaključio je patrijarh Pavle.

Iz knjige Jovana Janića, “Budimo ljudi – život i reč patrijarha Pavla”

BastaBalkana.com

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here