Vreme je slava, a za dva dana je jedna od najvećih slava kod Srba – Aranđelovdan, kojeg u narodu još znaju da zovu “živi svetac”, što je potpuno pogrešno.

Jedna od nedoumica jeste da li domaćica treba da pravi žito na taj dan, iako se zna da ne postoji živi svetac i da slavu čine kolač, vino, sveća i žito.

 

Slava je pre svega duhovni događaj, a ne prilika da se napijem s prijateljima. Jedna mlada devojka, koja se tek udala, podelila je svoju priču o slavi u novoj porodici.

 

Ispovest prenosimo u celosti:

 

“Ne potičem ni ja iz neke porodice gde se vera mnogo isticala, pogotovo što su mi dede bile teške komunjare, ali iz veronauke sam naučila šta je osnova slave i šta treba da imamo na stolu – kolač, sveća, vino i žito, kao i da mora da bude posna ako pada u posne dane – sreda i petak. Međutim, kada sam se udala, muž je slavio Aranđelovdan, 21. novembar, i jedva sam dočekala da i ja učestvujem u spremanju. Naravno, svekrva mi je davala samo neke fizički teške poslove, a ona je odlučila da je njeno da napravi kolač. Pošto nije spominjala žito, ja sam sama zaključila da je to moj posao.

 

FOTO: KURIR

Šok je nastao kada me je suprug povukao na stranu i rekao da žito ne smem da spremam, da oni nemaju žito jer je Aranđelovdan “živi svetac”. Nisam verovala šta čujem!!! Nema žita?! Ne smem ni da spomenem?! Bila je to prva godina braka, pa sam, nesnađena u svemu, ćutala. Sledeće godine isto! Ne sme niko da spomene žito!

 

“Nisi, mala, došla u ovu kuću da nam menjaš običaje i uvodiš neke svoje”, odbrusila mi je svekrva kada sam treću godinu odlučila da napravim žito.

 

Osećala sam se bedno, ali i odlučno. Kovala sam plan, priznajem da to nije hriščanski, ali kako da ljude ubedim da ne valja kako to rade i da ne ispadnem od onih snajki koje menjaju njihove sinove. Pribegla sam lukavstvu, pozvali smo sveštenika u kuću da nam svetu vodicu (i to im je prvi put da im je sveštenik ušao u kuću). Kad je završio a ja služila kafu, pripitah ga, onako naivno, da mi kaže da li treba da spremimo žito za slavu.

 

“Bože mi pomozi, moje dete! Žito se mora spremiti”, reče iznenađeno, uze neku svoju knjigu, otvori je, i pročita naglas šta čini slavu.

 

Svekrva ćuti, svekar ćuti, a moj suprug onako izokola ga pita, pa niko od njihovih ne pravi, pa nismo ni mi.

“U crkvu kad dođeš da doneseš, kolać, vino, sveću i žito”, reče nam sveštenik, mi mu se zahvalismo i on ode.  Bože mili, kakvo je čudo onda na mene se svalilo. Skočiše svi da viču, galame, da mi prete…

 

“Nismo nikad žito i nećemo nikad žito! Ti nekome drugom drži lekcije”, ma bilo je tu i težih reči, ali sam se samo povukla, uzela jednogodišnjeg sina u naručje i sa njim u sobu se zatvorila. Džaba moje molbe suprugu da bar šačicu žita napravim, samo za crkvu. Nije bilo šanse.

 

Dođe Aranđelovdan, spremismo kolač, sveću i vino, sredih ja sina svečano i poslah sa ocem. Brzo se vratiše, ili se meni samo tako učinilo jer sam bila u poslu. Suprug ćuti, namrgođen na slavi… Gledam ga i preispitujem se da ga opet nisam nečim uvredila, a znam da nisam, sigurna sam da nisam.

 

Ispratismo goste, kad svekrva vrisnu, uletih kod njih u sobu, a svekar žut, ne može da diše. Zovemo hitnu, odvedoše ga, kažu moždani. Udara se svekrva u prsa, kuka, teško joj. Muž ćuti, guta knedle, uzdiše.

Posle dva dana, još jedan šok. Sinčić iz čista mira, uvek je bio zdravo i veselo dete, dobio je visoku temperaturu, od kašlja nije mogao da dođe do vazduha. Brzo kod lekara, kad ono bronhitis, posle dva dana hitno u bolnicu, upalu pluća. Najstariji naš član u bolnici na jednom kraju grada, na drugom najmlađi član (a još ga dodam da nose isto ime).

 

Očajna, dok sedim pored deteta u bolnici, dođe suprug uplakan.

 

“Mi smo krivi, od sad ćemo žito spremati”, prošaputao je da sam jedva čula. Morao mi je ponoviti i objasniti da je sveštenik rekao da će mu preseći kolač i očitati slavu iako nema žiti jer je došao sa sinom, ali da to nije dobro što radimo.

Pretrnula sam.

Godinu dana skoro trajala je naša agonija sa sinom. Za to vreme je imao bar sedam bronhitisa, dva puta još upalu pluća, a niko nije znao zašto se to dešava. Sledeću slavu provedosmo u ambulanti na inhalaciji, ali smo napravili žito. Nije se suprug obazirao na to što mu se majka bunila. Svekar već tad nije bio svoj više, bolest je uzela svoj danak i samo je bio među nama fizički. Odnese suprug u crkvu kolač, sveću, vino i žito. Proslavismo onako kako to pravoslavlje nalaže, pokaja se moj muž što je drvlje i kamenje na mene, što nije poslušao sveštenika.

 

Evo već tri godine spremamo slavu onako kako je po pravoslavnim običajiima, a ne po “snajinim”. Sin je potpuno ozdravio i sad je veseo i zdrav dečak, ali nikada neću zaboraviti noći kada sam slušala kako “škripi”, teško diše, nekad i na sekunde mi se učini da ne diše. Ne znam da li je ovo bogohuljenje, ali nama je bila opomena. Daće Bog biće sve dobro”.

 

Žito je simbol večnog života i vaskrsenja, jer posejana zrna pšenice donose novi život, zbog čega sveštenik osvećuje slavsko žito. Velika je zabluda da na dan Svetog Aranđela ne treba pripremati žito (koljivo), jer je on živi svetac. U Hristu su svi živi, što je i suština naše vere.

 

FOTO: PRINTSCREEN

Kurir.rs/PDV/Foto Kurir

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here