Maltretirao me je 26 godina. Prve batine sam dobila u trudnoći. Kao da to nije bilo dovoljno, na kraju je prodao kuću, za koju još plaćam kredit, i izbacio mene i dete na ulicu

„Ležala sam na podu, a muž mi je kolenom pritiskao vrat da me drži tako dok me tuče… Usta našeg tada desetogodišnjeg sina poplavela su koliko je vrištao i molio oca da me pusti. Naravno da nije. Maltretirao me je ukupno 26 godina.“

Ovako za Kurir počinje svoju ispovest Hajrija Ramadani (46) iz Beograda, koja je samo jedna od 50 žena žrtava porodičnog nasilja i aktivistkinja koje će se danas u podne okupiti ispred Vlade Srbije kako bi pružile podršku Slavici Burmazović, čiji je muž oteo njihovo troje dece i odveo ih u Tursku.

Prema Hajrijinim rečima, tortura je počela uvredama i pretnjama, a nevenčani suprug ju je prvi put udario kad je bila trudna.
– Nogu mi je slomio dok sam dojila našeg sina i pokušavala da ga zadržim da nam ne priđe. Kad je sin porastao, i njega je tukao i udarao o beton. Sin je dva puta dotrčao meni na posao krvav i u pocepanim stvarima jer ga otac na minus deset nije puštao u kuću – priseća se najtežih trenutaka Hajrija.

Prema sopstvenom priznaju, prijavljivala je nasilnika Centru za socijalni rad i policiji nebrojeno puta. Ali, kaže, nikad nije dobila pomoć.
– Bivši muž je bio i ostao alkoholičar. Kao da batine nisu bile dovoljne, na kraju je prodao kuću, za koju ja i dan-danas isplaćujem kredit, i izbacio mene i dete na ulicu. Lepše mu je da živi u kamp kućici, bez vode i struje, a mene, koja sam izdržavala celu njegovu porodicu, ostavio je bez ičega. Njegov dever mi je pretio da će me sahrani u dvorištu porodične kuće i da „Šiptari ne smeju u Beograd“ – priča Hajrija.

U martu 2015. godine smogla je snage da prekine agoniju i otišla u Sigurnu kuću, gde je provela oko sedam meseci oporavljajući se. Njen sin, koji danas ima 23 godine, odlučio je da napusti Srbiju.
– Dete me je još pre 16 godina molilo da odemo, a ja sam muža pravdala. Sada sebi ne mogu da oprostim što sam trpela, pre svega zbog dece. Teško je objasniti kako ne možete da ostavite nasilnika, strah, sramota… Kao da ste paralisani. Danas se više nikog i ničeg ne bojim i hoću da pomognem svim ženama koje trpe nasilje! Apelujem da ne čekate ni minut, imate podršku, imamo jedne druge, vi to možete!

JELENA PRONIĆ

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here