Home Blog

Ne prosipajte vodu u kojoj ste kuvali jaja: Evo sjajnog razloga zašto!

0

Sigurno niste znali za ovaj fenomenalan trik! A biljke će vam biti zahvalne

Kada u narednom periodu budete kuvali jaja, nemojte prosuti vodu u kojoj ste ih kuvali!  Otkrivamo vam zašto to ne bi trebalo da radite, tj. za šta biste mogli da iskoristite tu vodu!

 

Već vam je možda poznato da vodu od kuvanja testenine ne treba prsuti. Međutim, to isto važi i za vodu u kojoj ste kuvali jaja. Ona može koristiti ni manje ni više nego vašim biljkama!

 

Naime, biljke vole kalcijum! A njega ima podosta u vodi od kuvanja jaja. Kalcijum pomaže da se održi dobra pH-vrednost zemlje. Zašto je to važno?

Neutralna zemlja, koja ima pH vrednost između 6,0 i 6,5 – nudi biljkama idealnu okolinu za uzimanje hranjivih materija koje su potrebne za rast i razvoj. Osim toga, kalcijum doprinosi čvrstoći biljke.

foto: Shutterstock

Kako prepoznati nedostatak kalcijuma kod biljaka?

 

Nije teško prepoznati nedostatak kalcijuma kod biljaka. Često nastaju žuto-smeđe mrlje na listovima – koje su okružene smeđim rubom. Osim toga, biljka ne raste i listovi ostaju mali.Dovoljno kalcijuma u zemlji čini biljke manje osetljivima na bolesti i oštećenja!

MILENA I JA NIKAD NISMO IMALI DECU ZBOG OVOGA! Jedini intervju u kome je Gaga bio ovako BRUTALNO ISKREN

0

U intervjuu Dragan Nikolić govori o svojoj ženi, njihovom odnosu i načinima na koji su oni uspevali da održe ljubav tolike godine

Legendarni glumac Dragan Nikolić pre tačno deset godina, u intervjuu za Story govorio je o svom privatnom životu, intimnim detaljima, detinjstvu ali i o svom braku i velikoj ljubavi Mileni Dravić, koja je postala žena njegovog života

Nikolić je govorio i o intimnom odnosu njega i Milena, ali i o načinima na koji su uspeli da održe ljubav tolike godine.

Čega se najradije sećate iz detinjstva?

– Svako detinjstvo je lepo, ima svoje bajke, priče, romane, tako da na to gledam u globalu. Detinjstvo moje generacije bilo je srećnije jer u to vreme nisu postojali kompjuteri, pa smo razigravali maštu, za razliku od današnjih klinaca koji se više druže s mašinama nego sa svojim vršnjacima. To je neka nova vrsta drugarstva u kojoj nema klinačke etike. U moje vreme ulica, park, pa i poljanče mogli su nečemu da nas nauče. Drugovi su, naravno, bili nešto što je najvažnije u detinjstvu svakog živog bića.

Kad ste se prvi put zaljubili?

– Mi kao deca nismo imali igračke i druge propratne rekvizite, kao što su lopta i trotinet, ostalo nam je da raspirujemo maštu i da se od malih nogu zaljubljujemo u školske drugarice.Svako od nas bio je vitez koji se borio za nečiju maramicu. Ne znam tačno kad, ali sećam se da sam kao klinac vrlo rano počeo da se zaljubljujem, s pravim patnjama. Bio sam ostavljan više nego što sam bio voljen, ali to sve spada u istoriju ljubavi.

Da li ste vi Krstaš ili Čuburac?

– Tu postoje razne verzije. Od 1970. živim na Čuburi, ali u stvari sam Krstaš. Krst, ne samo onaj Crveni, već i onaj stari, Vozarev krst, na samoj je granici. Asocijacija koja mi prva pada na pamet jeste klub Radnički koji je bio žila kucavica Krsta. Kuća u kojoj sam živeo bila je na pedesetak metara vazdušnom linijom odatle. Tako da ja jesam Krstaš, ali ima, naravno, i skeptika koji tvrde da se kitim tuđim perjem, mada se osećam kao Krstaš. U tom kraju su i dalje moji prijatelji iz detinjstva, oni nemaju veze s poslom kojim se bavim i kad hoću da se opustim, ja tražim njihovo društvo.

foto: Dragan Kadić

Fudbal vas nikada nije preterano zanimao, za razliku od većine muškaraca. Vi ste imali interesovanje prema boksu, otkud ljubav prema tom sportu?

– Najbliže sportsko društvo bio je Radnički, a tu su se trenirali boks, košarka i neke borilačke veštine. Najbliži fudbalski teren bio je Obilić, a to je za nas klince bilo daleko. Boks je tada bio u ekspanziji, imao je ogromnu publiku, a mi deca svoje idole boksere i često smo išli na mečeve. Ko god je rođen tu u blizini, sigurno je malo okusio i ring i rukavice.

Šta vas je navelo da se bavite glumom?

– Sve je počelo još u osnovnoj školi kad su me, da tako kažem, otkrili kao glumca. Još tad sam učestvovao u raznim priredbama. Dobro sam čitao, mnogo sam voleo srpski jezik, a kasnije i književnost, tako da su mi nudili recitacije, skečeve… Posle sam bio i član kulturno-umetničkog društva, i tako je nekako sve počelo. Bez završene srednje škole, s nepunih 17 godina, polagao sam prijemni na Akademiji i primili su me, na veliko čuđenje mojih roditelja. Tako da sam uštedeo dve godine školovanja, za koje ne smatram da bi mi bile nepotrebne, ali pošto sam posle fakulteta brzo počeo da radim, nisam osetio neki nedostatak što sam propustio veliku maturu.

Sećate li se neke anegdote ili zanimljivosti s Akademije?

– Akademija je sama po sebi zanimljiva jer na njoj ne važe sva pravila kao na ostalim fakultetima, tako da je celo školovanje za mene bila jedna velika anegdota. Uvek ću se sećati fakultetskih dana, svi smo se dobro osećali i lepo družili, a gluma, između ostalog, i jeste druženje.

Koje je bilo vaše prvo filmsko ostvarenje?

– Svog prvog filma uvek se rado sećam. Pre moje prve glavne uloge u “Kad budem mrtav i beo” igrao sam već u dva filma. Jedan, “The One Eyed Soldiers”, bio je u koprodukciji s Italijanima i Englezima i radio se u Avala filmu, koji je tad bio gigant u evropskom smislu. Igrao sam gangstera koji govori engleski jezik i to je u stvari bio moj prvi film. Tad sam prvi put otišao preko granice, bio sam u Rimu u velikom poznatom studiju Činečita. Odjednom sam s prvim filmom zaplivao u velike vode. Nakon toga usledio je film “Deca vojvode Šmita”, priča o sedmorici momaka i isto toliko devojaka koji se nakon dugo vremena opet sreću. U tom filmu me je zapazio Žika Pavlović i ponudio mi ulogu u “Kad budem mrtav i beo”. To je bio ulazak na velika vrata i početak moje karijere.

Oprobali ste se i kao voditelj u poznatoj emisiji Maksimetar. Kakve vas uspomene vežu za taj period?

– Poznato je da nisam neki sluhista, niti sam muzički obdaren, ali sam bio dovoljno lud, drzak i bezobrazan, pa sam prihvatio ponudu koja je u to vreme bila neverovatna. Maksimetar je prva emisija koja je išla uživo, u studiju je bilo mnogo mladih ljudi koji su bili spremni na sve i nikad se nije znalo šta može da se očekuje i kakva će biti njihova reakcija. Ja sam bio taj koji je trebalo sve to da vodi, organizuje i po potrebi smiruje. Danas se ne bih ni usudio na takav posao, ali mi je u sećanju ostao kao jedno korisno iskustvo, jer sam tad imao prilike da upoznam mnoge poznate glumce, pevače i muzičare, i ta prijateljstva održavam i danas.

Ko je ostavio najjači utisak na vas kada ste bili mladi, da li ste imali uzore?

– U to vreme bio je aktuelan talas francuskog filma, cinema verite. To je za mene i moju generaciju bilo zanimljivo i svi smo s oduševljenjem gledali te filmove. Posle ovog talasa počela su velika interesovanja za film i svi smo se usmeravali u tom pravcu. Pojavili su se Belmondo, Delon, kao i ostali poznati francuski glumci i glumice koji su nam svima bili najveći uzori.

Kad ste jednom prilikom bili u Sarajevu, imali ste mali problem s neplaćenim računom. Ispričajte nam nešto više o tome.

– To je bilo u vreme Kose, a to nije bila samo pozorišna predstava, već i način življenja i mišljenja. Hipi pokret imao je nešto pozitivno, dobro i pacifističko. U to vreme mnogo smo putovali, imali smo brojne turneje uz koje su išli i honorari, ali na kraju dana morali smo da platimo i hotel. Pošto smo mi taj novac potrošili, sećam se da smo morali četvoronoške da puzimo da bismo prošli pored portira i pobegli. Naravno, stigao je telegram koji je glasio: “Ovi vaši nisu platili hotel”, a mi smo se siti ismejali. Nakon toga su nam ukinuli dnevnice.

Kako ste se Milena i vi upoznali?

– Na snimanju filma “Horoskop”. Ona je tad već bila popularna, a meni je to bio, čini mi se, treći ili četvrti film. Tad sam prvi put video Milenu Dravić uživo. Bilo nas je petorica momaka koji su igrali velike uloge, a ona je igrala jedinu žensku ulogu u filmu. Na snimanju smo se sprijateljili. Bilo je to jedno veliko druženje, a kasnije se rodila ljubav.

Da li joj je bilo teško prići i osvojiti je, s obzirom na to da je već bila afirmisana kao glumica?

– Kad sam joj prišao, imao sam utisak da mi je to stara školska drugarica koju dugo nisam video ili neka devojka iz kraja koju poznajem ceo život. Upravo u tome je njena prava veličina. Osvojila me je svojom neposrednošću i normalnošću, uprkos velikoj popularnosti koju je već tad uživala. Mogla je da se ponaša kako hoće i niko joj ne bi zamerio, jer je već tada bila jedna od naših najvećih zvezda. To je nešto čime ona pleni i osvaja.

Na koji način ste je zaprosili?

– Više se ni ne sećam. Verovatno je to bilo nešto u dve-tri reči, pošto ne volim mnogo da pričam.

Po čemu pamtite vaše venčanje?

– Venčanje je bilo simbolično. Venčali smo se 1971. godine, na snimanju novogodišnjeg TV filma “Kako su se volele dve budale”, po tekstu Duška Radovića, u režiji pokojnog Ace Đorđevića. U pauzi između snimanja, tražili smo dodatnih sat vremena, otišli u Opštinu Vračar i sklopili brak.

Kako biste opisali vašu zajednicu?

– Teško je to opisati, ali mislim da je sve u granicama normale. Kao i u svakom braku, bilo je trzavica i svađa, kao i lepih trenutaka. Ne znam da li je olakšavajuća ili otežavajuća okolnost što se oboje bavimo ovim poslom, pa smo često bili razdvojeni. Ona bi snimala na jednom, a ja na drugom mestu tako da smo imali prilike da se uželimo jedno drugog. To što se bavimo istim poslom ponekad može da bude i minus, ali mi smo uspevali sve to da prebrodimo.

Pošto ste oboje toliko uspešni u poslu kojim se bavite, da li između vas postoji poslovna ljubomora?

– Ne, kad smo nas dvoje u pitanju, ne postoji. Bez obzira na to što je Milena, kad smo se upoznali, radila mnogo više nego ja i bila popularnija, nikakva ljubomora kod nas ne postoji, jer smo oboje radili dovoljno. Imali smo paralelne i podjednako uspešne karijere, nikad nije bilo poslovne zavisti.

foto: Printscreen Youtube

Da li se uzajamno pomažete i savetujete?

– Naravno. Moram priznati da Milena više traži savete, ali ne zato što ja mislim da meni nisu potrebni, već zato što u kući ne volim da pričam mnogo o poslu. Milena je mnogo ažurnija, veći je štreber od mene i često traži moje mišljenje o nekom scenariju. Ja to ne praktikujem, već samo izjavim da počinjem da snimam. To, naravno, ne znači da u nekim ključnim momentima ne tražim savet od nje i to ne samo u vezi s poslom, već i u nekim drugim životnim stvarima.

Kakva je Milena kao partner privatno, a kakva poslovno?

– Poslovno je dobar partner kakvog bi svaki kolega poželeo. Privatno je dobra koliko i poslovno, ali zavisi iz kog ugla se gleda. Ponekad je kao i sve žene posesivna, ali sve je to u granicama normale.

S bračnim stažom od 35 godina, Milena i vi prava ste retkost među glumcima. Kako ste izbegli porodične lomove i prevare?

– Kad je dvoje ljudi uspešno u poslu, naravno da ima onih zavidnih, pa čak ni publici jedno vreme nije bilo svejedno, ali sve to treba uneti u kalkulaciju kad se radi o braku javnih ličnosti. Moj savet kolegama koji su u sličnoj situaciji glasi: Budite pametniji od tračeva i jednostavno živite svoj život.

Koja je formula uspeha tako dugotrajne ljubavi?

– Uvek moraju da postoje tolerancija i razumevanje, pa onda sve ostalo. Za brak koji traje duže od 30 godina, može da se nađe više razloga da se on prekine, nego da opstane. Smatram da je najlakše nešto preseći i završiti, mnogo je teže boriti se. Ponekad i mala svađa može da osveži dan. Ponekad je potrebno biti i ljubomoran jer je i to jedan od pokazatelja ljubavi, samo što ja nisam to pokazivao. Što se nekih svađa tiče, Milena je uvek bila glasnija, ali je i brže praštala.

Milena i vi nemate dece. Koliko vam u životu nedostaje roditeljstvo?

– Biti roditelj je jedno iskustvo i nešto što je potrebno svakom živom biću zbog nastanka vrste. Smatram da je to što nemamo decu veliki nedostatak, ne mana, ali jednostavno je tako.To nam daje šansu da svu decu gledamo kao svoju. Mi imamo našu malu nećaku Ivu, koja ima pet i po godina. Ona nam je nadoknadila sve ono što mi nismo imali i oko nje se okreće ceo naš svet.

Vas dvoje otvorili ste novo poglavlje u srpskom advertajzingu u kom su uloge poznatih ličnosti postale sve značajnije. Šta vas je privuklo da snimate reklame?

– Ima mnogo skeptika koji reklamu smatraju poslom koji je ispod časti, ali ja ne mislim tako. Smatram da je to sasvim normalno i potrebno u karijeri jednog umetnika, a glumca pre svega, pošto je reklama jedan kompletan film. Reklamu treba zaslužiti jer treba neko da ti ponudi da je snimiš pa da onda zauzmeš stav hoćeš ili nećeš. Mi smo pristali, a zatim smo dovodili svoje kolege i tako smo osvežili celu tu priču. Postoji ideja da odemo u Brazil i da tamo napravimo oproštajnu reklamu, ali polako, videćemo još…

Može li od glume da se živi?

– Od glume jedva može da se živi. Spadam u one srećnike koji imaju posao, ali znam da ima mnogo mojih kolega koji teško žive. Biti glumac je jedan vrlo nesiguran posao, pošto od plate jedva može da se živi i preživi, ali ja sam srećan dok radim. Kad završim s karijerom, mislim da ću živeti od jedne male penzije i jedva sastavljati kraj s krajem.

Da li ste zadovoljni trenutnim stanjem u srpskoj kinematografiji?

– Danas se malo više snima nego što se to radilo poslednjih godina, ali uvek treba nešto da se promeni. Ministarstvo za kulturu ima određeni novac koji podeli na bazi dobrog scenarija, ljudi se odlučuju da se bace u producentske vode, ali uglavom kad ponude neki film, istog trenutka su u potrazi za nekim sponzorom. I to sponzorstvo je najveći problem. Ljudi se snalaze, a ima onih koji hoće i da pomognu.

foto: Printscreen Youtube

Kažu da je želja svakog glumca da se oproba kao reditelj, da li i vi imate takve ambicije?

– Nemam takve ambicije, pošto ne volim da ocenjujem, niti sam imao želje da se oprobam kao profesor. U glumi je najveći problem kako pokazati da ne glumiš, a sve drugo se uči.Pošto uvek sarađujem sa scenaristima i rediteljima, možda bih bio dobar konsultant.

S kojim glumcem ste najbolje sarađivali?

– Uvek sam sa svima dobro srađivao i sa svima sam privatno dobar. Bojim se da ću, ukoliko počnem da ih nabrajam, nekoga izostaviti, a to ne želim. Nikad nisam sebi dozvoljavao taj luksuz da rangiram glumce. Bojim se da je to nemoguće. Moje iskustvo ne beleži nekoga s kim bi mi bilo teže ili lakše da igram. Doduše, postoje jedan ili dva glumca s kojima nisam imao lepa iskustva, ali namerno neću da ih pomenem. Od toliko glumaca i divnih ljudi i mojih drugara ne mogu da se odlučim za jednog.

Koliko ste samokritični?

– Veoma. Retko kad sam bio stopostotno zadovoljan, bar što se tiče filma, jer je to opasnija varijanta. U pozorištu uvek nešto može da se promeni, doda ili obriše, popravi, prepravi, a film je definitivna umetnost i tu nema pardona. Šta je urađeno ostaje zapisano i nema nazad. Uvek mislim da je moglo i bolje, naročito u našim uslovima koji su iscrpljujući. Ali, sve ovo o čemu pričam publika ili ne vidi ili gleda na drugačiji način.

Da li vam više prijaju uloge u pozorištu ili na filmu?

– To ne mogu da poredim, što se mene tiče, tu nema neke velike razlike. Mada sam imao više uspeha na filmu, sve to vreme igrao sam i u teatru. Volim i film i pozorište, a preko 25 godina u stalnom sam angažmanu u Ateljeu 212 i to je moja velika vernost.

Jeste li zadovoljni svojom karijerom, da li biste nešto promenili da imate tu mogućnost?

– Čovek uvek misli da može bolje. Ipak, pošto sam mnogo radio, nemam razloga da osećam neke pozitivne ili negativne vibracije. Postoji nekih 20 filmova iza kojih bih mogao da stanem i kojima se ponosim. Recimo “Kad budem mrtav i beo”, “Ko to tamo peva”, “Nacionalna klasa”. Kad sumiram sve, ne mogu da kažem da je moja karijera vrh vrhova, da je najbolja, ali u principu sam zadovoljan.

Kako biste opisali sebe?

– Ja sam kolerik, od onih sam koji se brzo pale, ali se istom brzinom i gase. Nisam negativan, ni zao. Mislim da je sa mnom lako korespondirati. Trudim se da budem što bolji.

Kad je vreme da glumac ode u penziju?

– Sve zavisi. Ta odluka mora da se donese svesno. Ima onih koji jedva čekaju da dođu do tih godina i da se više nikada ne bave glumom. Tu su i oni koji mogu da glume do kraja života, jer se uvek nađe neka uloga za godine u kojima si trenutno. Ne mogu da kažem da spadam ni u jedne ni u druge. Da sam uspeo da za života zaradim dovoljno para, pa da ne moram više ništa da radim, onda bih mogao da kažem neću više, dosta je. Nisam siguran da bih uspeo da izdržim da ne radim, još uvek nisam doneo odluku, a vrlo sam blizu penzije.

(Espreso.rs/ Story.rs)

Sutra slavimo CVETI i Isusov ulazak u Jerusalim! Evo šta OBAVEZNO morate uraditi VEČERAS, ako ste NEUDATI!

0

Dobro je i zapevati!

Sutra slavimo praznik Cveti, praznik sa običajima neraskidivo vezanim za buđenje prirode i bujanje novog života.

Praznik je ustanovljen je još od prvih hrišćanskih vremena, a svečano se proslavlja od trećeg veka nove ere. Cveti spadaju u pokretni praznik koji se slavi uvek dan posle Lazareve subote – Vrbice.

Obeležava se u svim hrišćanskim zemljama a Jevanđelisti beleže da je Isus na kapijama grada dočekan sa cvećem i listovima palme, koje su mu ljudi bacali pred noge. Kako je kod nas za palmu suviše hladno, narod se prilagodio i u crkvu se nosi šimšir, tisa, grančice vrbe ili masline. Među pravoslavcima Cveti važe za jedan od najradosnijih praznika.

sunce i cveće

Foto: Profimedia

Vrba za rađanje, kopriva protiv demona

U danima cvetne nedelje devojke bi se kitile vrbom i koprivom, verujući u njihova magična, lekovita svojstva. Vrba je predstavljala simbol rađanja, pa su se devojke obavijale vrbovom grančicom, kako bi bile plodne. Smatralo se da kopriva može da odbrani od demona koji napada porodilje, pa im se ona stavljala pod jastuk. Devojke su izbegavale da peru kosu ove nedelje da im ne bi cvetala. Na sam praznik Cveti sadile su cveće, verujući da će biti najlepše i najmirisnije ako se zasadi baš na taj dan.

Uoči Cveti devojke i deca odlaze u polja i beru cveće. Najčešće velike cvetove margarete, da bi bili lepi i krupni, dren da bi bili jaki, ljubičicu, da bi bili mirišljavi i privlačno, vrbove grančice, da svi budu napredni.

Ovo cveće se ne unosi u kuću već se ostavlja u posude sa vodom u dvorištu da prenoći. Ponekad se cveće potapa u vodu u kojoj je zlatno ili srebrno prstenje i onda se tom vodom deca umivaju. Stavlja se i vrbova grančica “za brz napredak”, ponegde dren “za zdravlje”, a devojke stavljaju i ljubičice, ako ih ima.

Veruje se da onaj ko prvi stigne i ubere cvet dobija pravo na jednu želju koja će mu se sigurno ispuniti ako snažno veruje.

Ranije je bio običaj u celoj Srbiji da na ovaj dan šetaju okićeni cvećem. Do današnjih dana se održao običaj da momak od ubranog cveća napravi buket, u kome svaki cvet ima svoje značenje i nosi ga devojci. Po tome kojih cvetova ima, ili koji kojih ima najviše devojka razaznaje momkova osećanja.

Šta se “sme” a šta “ne sme” i ovom prilikom zavisi od toga koga pitate. U ovom slučaju odgovor može biti potpuno protivrečan, što samo govori o bogatstvu narodnih običaja različitih krajeva Srbije.

U Šumadiji momci i devojke sakupljaju se na igralištima i u parkovima darujući uzajamno cveće, gde svaki cvet ima neko posebno značenje. Tu se svi šale i smeju, ali niko ne igra i ne peva, jer traje post.

U tom kraju se to uzima za zlo jer ” onaj koji se veseli i peva navući će gnev božji na svoju kuću i naneti joj zlo”..

Ako ste, pak, u Istočnoj Srbiji, zapevati se mora. Na taj dan se okupe mladići i devojke na raskršću ili kod crkve, nalože vatru i igraju i pevaju dok ne počne služba u crkvi.

Da se i za vreme posta pevalo, ukazuje i kulturolog Vesna Marjanović. U cvetnu nedelju, u pretposlednju šestu nedelju velikog uskršnjeg posta (koju završavaju Lazareva subota i Cveti) devojke koje bi brale, sušile i sadile cveće. Vraćajući se iz šume donosile bi grančice leske, drena, gloga i njima kitile kuće, zgrade za stoku.

Takođe, posebno razdraganu tradiciju predstavljale su povorke devojaka, „lazarica” koje su izvodile svoj ples pevajući pred svakom kućom, za šta su zauzvrat dobijale poklone.

žena sa cvećem u kosi

Foto: Profimedia

Ovaj običaj nagoveštavao je razvoj devojčice u devojku stasalu za udaju. Verovanje je nalagalo da se mora ići tri puta zaredom u „lazarice”, inače bi se mogla očekivati neka nesreća. Na taj način su devojke bile čuvane od prerane udaje. Svojom pesmom i igrom darivale su domaćine željama za napredak i uspeh.

Savatije M Grbić u Srpskim narodnim običajima iz sreza boljevačkog kaže da se na Cveti izjutra rano, pre sunca, pale se krpe i bunjišta zbog zmija, kao i na Mladence i na Blagovesti. Slični su običaji i severno od Beograda. Na Cveti se izbegavalo sađenje povrđa, naročito duleka i boranije, da ne bi samo cvalo a ne davalo roda.

Praznik je korišćen za posete prijateljima a na njega se pričešćivao onaj ko nije na Todorovu subotu, kazuje knjiga Kalendarski praznici i običaji u podavalskim selima, Miline Ivanović-Barišić.

Nekada su na ovaj dan, devojke sejale lan, jer se smatralo da će dobro napredovati.

Odlazak u crkvu od rane zore raširen je u Hercegovini, dok u Popovom polju ujutru naberu dosta mlečike, kojom se okite štale i torovi.

Od praznika Cveti do Duhova, cveće se ne bere.

“IZ REVOLTA SAM BACIO DETE” Otac koji je ubio svoju bebu ima užasavajuću odbranu

0

Zoran Milošević (28) iz Bratunca, osumnjičen za teško ubistvo svog petomesečnog sina, tokom saslušanja u Okružnom javnom tužilaštvu u Bijeljini priznao je zločin, navodeći da je bebu ubio, jer ga je iritiralo to što je zbog gladi plakala.

Milošević je pred tužiocem, u prisustvu svog advokata i staratelja, ispričao sve detalja zločina. Naveo je da je beba neprestano plakala, a majka nije htela da ga nahrani.

Izjava u policiji

– Tada mi se obratila nevenčana supruga i rekla mi da ne spremam pokvareno mleko. Rekao sam joj da spremam sveže te sam rashladio prokuhano mleko da ne bi bilo vrelo. Pozvao sam suprugu da mi pomogne, ali je ona vikala i više puta je ponovila da spremam pokvareno mleko. Iz revolta sam uzeo dete iz kreveca i bacio ga na krevet na kome je ona ležala – navedeno je u izjavi koju je Milošević dao u policiji, piše Avaz.

Zoran je inspektorima rekao kako je Jelena počela vikati na njega i grebati ga po licu.

– Kad je nahranila i presvukla dete, primetili smo da mu je jedna noga otekla i poplavela, a dete je sve vreme plakalo. Ustali smo i otišli kod strica i on nam je rekao da bebu moramo odvesti lekaru – ispričao je Zoran.

On je tvrdio da je bebu udario vrhom šake. Dete je zadobilo teške povrede, opasne po život, od kojih je preminulo 3. aprila u Univerzitetskom kliničkom centru Tuzli.

Prema rečima tužioca Kerovića, Sud je prihvatio predlog Tužilaštva i Miloševiću odredio jednomesečni pritvor. Milošević će u početku biti iza rešetaka, a nakon što se stvore uslovi, biće prebačen u Zavod za forenzičku psihijatriju Sokolac, gde će se utvrditi njegova uračunljivost.

Slede veštačenja

Budući da je i Miloševićeva nevenčana supruga Jelena, takođe, imala psihičkih problema, postavlja se pitanje kako je njima dvoma uopšte dozvoljeno da sami odgajaju novorođenče.

Stanovnici Bratunca prepričavali su kako su se oboje lečili na Sokocu, ali u Zavodu za forenzičku psihijatriju Sokolac i u Specijalnoj bolnici za psihijatriju Sokolac negiraju da su Zoran i Jelena ikada bili njihovi pacijenti.

– Prema odluci Osnovnog suda u Srebrenici, Zoranu je pre dvije godine, zbog duševnog obolenja, oduzeta radna sposobnost. Zbog toga će biti podvrgnut veštačenju da bi se utvrdilo je li sposoban da učestvuje u postupku i je li krivično odgovoran – navodi tužilac Kerović.

Upravo će to i biti predmet daljnje istrage kako bi se utvrdilo ima li u slučaju odgovornosti radnika Centra za socijalni rad u Bratuncu, čiji su Miloševići bili štićenici.

Nadležni sastanče

U Centru juče nije bilo nikoga od nadležnih. Kratko je rečeno da su direktor i socijalni radnik otišli na sastanak izvan grada i da se neće vraćati ceo dan.

– Već juče uputio sam zvanični dopis Ministarstvu zdravlja i socijalne zaštite Republike Srpske da izvrši hitnu vanrednu inspekcijsku kontrolu Centra za socijalni rad u Bratuncu. Oni su postupali u tom predmetu i preduzimali određene mere i trebalo bi utvrditi jesu li te mere bile adekvatne. Preko toga se ne može preći, jer je pitanje je li dete uopšte moglo biti kod takvih osoba – istaknuo je Kerović.

Teške povrede glave

Sudski veštak, profesor doktor Zdenko Cihlarž iz Tuzle utvrdio je da je smrt deteta nastupila nasilno i neposredno usled teškog oštećenja za život važnih centara u mozgu.

Beba je imala više povreda, a najmanje dve na glavi. Prema mišljenju veštaka, dete je na levoj strani temena imalo povredu koja je nastala od snažno zamahnutog tupog mehaničkog oruđa, odnosno sudaranjem jako zamahnute glave s nekom čvrstom preprekom ili podlogom.

Sumnjiv prelom noge

Tužilaštvo je došlo do saznanja da je petomesečna beba i ranije bila izložena nasilju, što je, takođe, predmet daljnje istrage. To se, kako saznajemo, odnosi, pre svega, na činjenicu da je beba imala prelom leve noge za koji se sumnja da je nastao pre kritičnog događaja. Odgovore na ta pitanja mogla bi dati relevantna medicinska dokumentacija.

Ostao bez roditelja

Milošević je živeo u nevenčanom braku sa suprugom Jelenom u kući u naselju Zagoni kod Bratunca. O Miloševiću se brinuo njegov stric, koji mu je izgradio i kuću, jer je Zoran Milošević kao jednogodišnjak ostao bez oca. Majka mu se preudala u Srbiji.

(UŽIVO) OTIŠLA JE NAŠA DRUGARICA KOD SVOG SLOBE! Narod polaže cveće Miri Marković, SVI SE OPRAŠTAJU OD NJE (FOTO)

0

Od Mire Marković na sahrani će se govorom oprostiti unuk Marko Milošević

Supruga nekadašnjeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije Mirjana Marković biće sahranjena danas u Požarevcu.

Urnu sa njenim posmrtnim ostacima u petak je doneo iz Moskve Slobodan Bulatović, bivši muž njene ćerke Marije Milošević.

Po želji sina Marka i ćerke Marije urna je prenoćila u porodičnoj kući Miloševića, a u 15 časova biće položena u zajedničku grobnicu u kojoj od marta 2006. počiva Slobodan Milošević.

Od Mire Marković na sahrani će se govorom oprostiti unuk Marko Milošević.

Sva aktuelna dešavanja sa ovog događaja možete pratiti u našem lajv blogu:

14: 50 – Opelo za počelo, drži ga pop Dušan

14: 40 – Tu je i Vojislav Šešelj

foto: Espreso.rs

14: 39 – Urna sa Mirinim pepelom u rukama je Slobodana Bulatovića

foto: Espreso.rs

14: 30 – Narod polaže cveće na grob

foto: Espreso.rs

Na svakom vencu piše “našoj drugarici Miri”

foto: Espreso.rs

14: 28 – Zapaljene su i sveće

foto: Espreso.rs

14: 25 – Ljudi čekaju u redu kako bi ušli u dvorište kuće u kojoj je sahranjen Slobodan Milošević, a u kojem će biti i urna Mire Marković

foto: Espreso.rs

14: 15 – Jedan čovek je zaspao na ovoj komemoraciji. Više o tome pročitajte na linku ispod:

14: 06 – Na komemoraciji se pojavila žena koja je veliki fan pokojne Mire

13: 58 – Poštovani Mirini i Slobini saborci, otišao je glavni svedok, najodaniji saborac Slobine epohe, otišla je naša drugarica Mira, otišla je kod svog Slobe. Jedno drugome su se zavetovali da će pod lipom naći svoj mir, a tako je i bilo, kaže Uroš Šuvaković na komemoraciji

13: 54 – Minut ćutanja za preminulu Miru Marković

13: 50 – Komemoracija Miri Marković je počela

foto: Espreso.rs

13: 45 – Tu je i Jovana Dimitrijević, članica Inicijativnog odbora za podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću

foto: Ilustracija/Espreso.rs

13: 42 – Ministar Goran Trivan stigao je na komemoraciju Mire Marković

foto: Espreso.rs

13: 37 – Polako se puni sala. Tu su i Uroš Šuvaković i Nikola Šainović.

foto: espreso.rs

13: 33 – Kolona ljudi dolazi na komemoraciju Mire Marković i nose zastavu SPS i sliku Slobodana Miloševića

13: 25 – Živadin Jovanović stigao je na komemoraciju Mire Marković

foto: Espreso.rs

On je za Espreso rekao sledeće:

13: 15 – Momir Bulatović stigao je ispred Centra za kulturu u Požarevcu gde će biti održana komemoracija Mirjani Miri Marković. Bulatović je predviđen za jednog od govornika na sahrani. Odmah po dolasku raspitao se za detalje sahrane kako bi bio upoznat sa svim

foto: Espreso.rs

(Espreso.rs)

IVANA JE BILA IZVRSTAN STUDENT FARMACEUTSKOG FAKULTETA, VREDNA I UVEK NASMEJANA: Ovo je lepa Kraljevčanka koja je preminula nakon stravične nesreće na Ibarskoj…VELIKA TUGA

0

Dvadesetjednogodišnja Ivana Marković iz Kraljeva preminula je sedam dana nakon stravične saobraćajne nesreće na Ibarskoj magistrali.

 

Nesrećna devojka je bila teško povređena u udesu koji se prošle subote dogodio u kraljevačkom naselju Grdica, gde je na mestu nastradao njen otac Ilija Marković.

FOTO: PRINTSKRIN/FACEBOOK

 

Srce lepe Ivane nije izdržali i ona je preminula u petak po podne u Kliničkom centru Srbije u Beogradu.

 

Ivana, inače iz Kraljeva, bila je student Farmaceutskog fakulteta u Beogradu, a rođaci govore kako je bila izvrstan student.

 

Na Fejsbuku je često objavljivala fotografije sa sestrom i bratom, na kojima je uvek bila nasmejana, a komšije kažu da su svi iz porodice vredni i pošteni ljudi.

FOTO: PRINTSCREEN/FACEBOOK

 

Ivanin otac Ilija, koji je nastradao na licu mesta kada se zakucao u kamion, bio je inače profesor u Mašinsko-tehničkoj školi “14 oktobar” u Kraljevu, a đaci i kolege su imali za njega samo reči hvale.

 

Osim Ivane, sa suprugom Gordanom koja je teško povređena u nesreći, Ilija ima još dvadesetrogodišnju kćerku i četrnaestogodišnjeg sina.

 

Podsetimo, te kobne subote Markovići su se sa Ivaninom rođenom tetkom i tečom, svojim „hjundaijem“ uputili za Beograd. Na samom izlasku iz Kraljeva, vozač Ilija je pokušao da pretekne traktor sa prikolicom i pod još nerazjašnjenim okolnostima direktno se sudario sa kamionom koji je dolazio iz suprotnog pravca.

 

(Kurir.rs)

ORGANIZAM SE MORA PROČISTITI KADA STIGNE PROLEĆE: Ova biljka leči SVE UPALE u telu i stimuliše rad creva!

0

Odlična je u kombinaciji s medom

Kopriva je jedna o najkorisnijih lekovitih biljaka. Svi delovi ove biljke, stabljika, lišće, koren i cvet, imaju lekovita svojstva.

Žara ili kopriva je najbolja biljka za čišćenje i poboljšanje krvi. Pozitivno deluje na gušteraču i pomaže snižavanju šećera u krvi.

Leči upale urinarnog trakta i stimuliše rad creva. Zbog toga koprivu preporučuju kao deo prolećnog čišćenja organizma. U biljnoj medicini čaj od žare se koristi za bolesti jetre i žući, za poremećaje sna, kod tumora slezene, za grčeve u stomaku, čireve, bolesti pluća…

Čaj se pije četiri sedmice. Nemojte čaj zakuvati, jer će to uništiti dragocene sastojke. Možete piti čašu čaja od koprive svaki dan tokom cele godine, radi prevencije. Ako imate manjak gvožđa u organizmu i osećate se umorno i beskorisno, kopriva je to što vam treba! Žara sadrži puno gvožđa, i uspešno se koristi kod anemije.

Nakon određenog vremena, opet ćete se osećati puni energije i zdravlja. Seme koprive se pokazalo kao izuzetno lekoviti dar prirode koji poboljšava opšte stanje celog organizma.

Ono je izvrsno za jačanje imunog sistema, a na prvom mestu se ističe njegova delotvornost u tretmanu anemije i generalnom poboljšanju kvaliteta krvi, prenosi Faktor.

Povoljno deluje na jetru i poboljšava rad štitne žlezde. Odlično je u kombinaciji s medom.

(Espreso.rs)

Otac je izašao u šetnju sa ćerkom i OD ŠOKA NIJE MOGAO DA PROGOVORI kad je video ŠTA IM JE PRIŠLO: “Kad ljudi vide sliku, jasno im je šta nas je snašlo”

0

Mačke najviše vole da skitaju okolo, psi znaju put do kuće, mada se ponekad izgube, ali u Frankfurtu jedan konj već 14 godina šeta istom rutom svaki dan i svi ga znaju kao Dženi.

Stanovnici Frankfurta koji se štetaju u zoni kojom patrolita Dženi znaju da beli konj nije pobegao, već da kao i oni samo želi da protegne noge.

Naime, kako se pojedinci ne bi uplašili ili zabrinuli Dženi ima prilepljenu karticu na kojoj piše: “Zovem se Dženi, nisam pobegla, samo sam u šetnji. Hvala”.

Dženi
DŽENIFOTO: PROFIMEDIA

Dženijev vlasnik Verner Višedel (79) ne može više da je jaše i svakog jutra otvara kapiju kako bi se njegova miljenica prošetala.

Dženi svakog dana napravi osam krugova i vrati se kući na ručak.

Dženi u šetnji
DŽENI U ŠETNJIFOTO: PROFIMEDIA

“Policija zna da se Dženi šeta i da nije pretnja. Ponekad me iz policije pozovu samo da provere da li je sve u redu”, rekao je Varner za “BoredPanda”.

Jedan tata koji svakodnevno vodi svoju ćerku u šetnju sa psima rekao je za medije da je prvi put bio iznenađen kad je video Dženi kako mirno šeta pored njih i da se čak malo uplašio, ali kad je saznao da je ona samo običan šetač kao i oni, od tad uživa u dugim šetnjama sa svojim ljubimcima, ćerkom i konjem.

“Zamolio sam druga da nas fotografiše da pokažem ljudima kako izgleda naš dan”.

Dženi voli sa svima da se druži
DŽENI VOLI SA SVIMA DA SE DRUŽIFOTO: PROFIMEDIA

Dženi je tiha pratnja mnogih stanovnika Frankfurta sa kojima voli da se šeta. Vole je deca, vole je psi, vole je mačke, vole je svi.

M.M.

DANAS JE LAZAREVA SUBOTA – VRBICA: Ovu stvar nikako ne smete da uradite!

0

Danas se praznuje Lazareva subota, praznik u narodu poznat i kao Vrbica

Smatra se da je tog dana Isus Hrist vaskrsao Lazara iz groba, koji je već četiri dana bio mrtav. Na ovaj dan, običaj je da se oko struka nose grančice vrbe, a deca nose i zvončiće oko vrata, što simbolično predstavlja pozdrav Hristu, koji je ulazio u Jerusalim.

Subota uoči praznika Cveti (koji uvek padaju u šestu nedelju Časnog posta) posvećena je uspomeni na vaskrsenje četvorodnevnog Lazara, i na ulazak Hristov u Jerusalim, gde su ga deca svečano dočekala i pozdravila. Tada se u našim hramovima u popodnevnim časovima služi večernje bogosluženje, i u crkvu se unose mladi vrbovi lastari, tek olistali. Pošto se vrba osveti, sveštenik narodu deli grančice, i zatim se vrši trokratni ophod oko hrama sa crkvenim barjacima, ripidama i čiracima.Narod obilazi oko hrama uz pevanje tropara Lazareve subote.

Ovaj praznik je isključivo praznik dece. Za taj dan majke svečano obuku svoju decu, pa čak i onu najmanju, od nekoliko meseci, donose, svečano obučenu, crkvi, kupuju im zvončiće vezane na trobojku i stavljaju oko vrata. Deca se raduju, trče po porti i učestvuju u ophodu oko crkve. Mlade vrbove grančice se odnose kućama i stavljaju pored ikone i kandila. Sa ovim danom počinju veliki Vaskršnji praznici.

Na Vrbicu se uvek držala litija izvan hrama, tj. u Subotu Lazarevu posle podne. Svedočanstava o Vrbici imamo već krajem IV veka, od Silvije Akvitanke, koja je opisala bogosluženje Jerusalimske crkve toga vremena. U litiji su učestvovali, kao i danas, odrasli i deca noseći u rukama grančice maslina i palmi. U krajevima gde nema maslina i palmi nose se graničice vrbe. Zato se ova litija i naziva Vrbicom. Grančice vrba osvećuju se posebnom molitvom i kropljenjem osvećenom vodom na Cveti, na jutrenju, i dele se vernima, koji ih čuvaju tokom godine za slavskom ikonom.

U danima Cvetne nedelje bio je običaj da se narod kiti vrbom i koprivom. Lazareva subota se vezuje i za srpskog kneza Lazara koji je mučenički postradao na Kosovu 1389. godine. Veruje se da su tom prilikom dve Lazareve sestre kukale za bratom i da su se pretvorile u kukavice.

Mašta našega naroda je – koliko zbog žalosti za izgubljenim Kosovom toliko i zbog zajedničkog imena Lazar, i za biblijsku ličnost i za ličnost iz naše istorije – vezala i identifikovala ova dva motiva, ali je biblijski motiv izvoran: nije u pitanju samo Lazar, nego i njegove dve sestre koje su za bratom plakale, Marta i Marija, kaže Crkveno Predanje (Jn 12).

Primarno utemeljenje i značenje Lazareve subote jeste uspomena na Hristovog prijatelja Lazara koji je bio umro pa ga je Hristos na ovaj dan ponovo oživeo, tj. vaskrsao, što znači vratio u ovaj nepreobraženi svet fizičko-hemijske stvarnosti, da bi nastavio da živi, a onda opet da umre prirodnom smrću.

Vrbica pada na Lazarevu subotu, šestu po redu u Velikom ili Vaskršnjem postu. To je praznični dan u koji se ne rade teži poslovi. Ovoga dana deca su išla sa učiteljem i sveštenikom da naberu vrbove grančice, koje su donošene u crkvu gde su, sutradan, na Cveti, osveštavane i razdavane prisutnima koji su ih nosili kući i kao svetinju držali za ikonom. Vrbica je dan dečje radosti. Deca pevaju prigodne pesme i vesele se uz zvuke zvončića koje na vrpcama nose na vratu. U nekim krajevima se od vrbovih prutića plete venac i njime kiti ikona.

Takovci su organizovali povorke „lazarica“ i „dodola“. Lazarice su bile udešene, čiste u novim odelima, bogato iskićene, predstavljajući dolazak letnjeg perioda. Bile su rado dočekivane po kućama i darivane hranom i pićem. Grupu „lazarica“ sačinjavaju šest ili više neudatih devojaka od 14-20 godina i to dva „lazara“ i četiri „lazarice“: dve „prednjice“ i dve „zadnjice“.

Prvi „lazar“ je najstarija, najviša i najlepša devojka, a zadnjice su najmlađe i najmanje levojke. Ponekad su to i devojčice i od sedam godina. „Zadnjice“ su devojke koje prvi put učestvuju u „lazaricama“. One će naredne godine biti „prednjice“, a zatim muški ili ženski „lazar“. Ova postupnost ukazuje na postepeno uvođenje devojčica u red devojaka.

Rano ujutru „lazarice“ oblače svečanu narodnu nošnju i pri tom im pomaže „lazarova“ majka. Oblače starinsku dugu vezenu košulju, jelek, starinsku crvenu suknju – „vutu“, tzv. „pervaz“ sa šarama u obliku „kola“ – romba, pojas, crne vunene čarape i odžanke. Spreda preko „pervaza“ za pojas pričvrste vezenu maramu, a sa strane po jednu sličnu manju maramu. Oko vrata stave ogrlicu od zlatnih ili srebrnih metalnih para „žutku“.

DANAS JE LAZAREVA SUBOTA ILI VRBICA, NAJLEPŠI PRAZNIK DEČJE RADOSTI: Mame, ne zaboravite venčić i zvonce za svoje mališane ali i grančicu ovog drveta!

0

BEOGRAD – Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave jedan od najlepših praznika – Lazarevu subotu, u narodu poznat kao Vrbica.

 

Ova svetkovina se obeležava poslednje nedelje Časnog posta i posvećena je uspomeni na vaskrsenje Lazara i na svečani ulazak Hristov u Jerusalim.

 

Vrbica je za pravoslavne hrišćane praznik dečje radosti, jer je, prema Jevanđelju, Hristos polazeći u Jerusalim rekao: “Pustite decu k meni, jer takvih je carstvo nebesko”.

FOTO: BETA/EMIL VAŠ

Na taj praznik se u pravoslavne hramove unose vrbove grane koje tu ostaju do nedeljne liturgije, na Cveti, kada se obavlja ritual blagosiljanja vrbe. Vrbove grane koje se potom dele narodu, simbolizuju palmine grane kojima su hrišćani pozdravljali Spasitelja Isusa Hrista na ulasku u Jerusalim.

 

Prema predanju, Lazar je, kao kiparski arhiepiskop, živeo još 30 godina po vaskrsenju, propovedajući hrišćanstvo. Pravoslavni vernici istovremeno proslavljaju i Vrbicu koja, prema kanonu crkve, počinje službama bdenja u navečerje Cvetne nedelje, svečanog ulaska Hristovog u Svetu zemlju.

FOTO: BETA/EMIL VAŠ

Taj dan se slavi kao Lazareva subota jer se smatra da je tog dana Isus Hristos vaskrsao Lazara iz groba. Vrbica je uvek subotom, dan uoči praznika Cveti, koji je nedelju dana pred Vaskrs.

 

Na Lazarevu subotu običaj je da se nose grančice vrbe i time simbolično predstavlja svečani Isusov ulazak u Jerusalim, kada su ga dočekali poštovaoci i sledbenici.

 

Događaj Lazarevog vaskrsenja se, prema jevanđeljima, dogodio u Vitaniji i uvod je u novu veru u Vaskrsenje.

FOTO: FONET/ALEKSANDAR LEVAJKOVIĆ

Prema jevanđelskom predanju, Hristos je stigao u Vitaniju četiri dana posle smrti Lazareve, oživeo ga i digao ga iz groba, pa je taj praznik poznat i kao Vaskrsenje Lazara Četvorodnevnog.

 

U hrišćanstvu taj praznik ima značenje pobede života nad smrću i na bogosluženjima se tog dana pominju voljna stradanja Hristova i vaskrsnuće Lazarevo kao jemstvo za vaskrsenje svih vernika. Vaskrsenje Lazarevo naljutilo je prvosveštenike i, kako kaže jevanđelsko predanje, neposredan je povod za odluku judejske skupštine o pogubljenju Spasitelja.

 

Lepi narodni običaji

Običaj je u našem narodu da deca na ovaj dan nose i zvončiće oko vrata, što simbolično predstavlja pozdrav Hristu, koji je ulazio u Jerusalim. Tada se u srpskim pravoslavnim hramovima u popodnevnim časovima služi večernje bogosluženje, i u crkvu se unose mladi vrbovi lastari, tek olistali. Pošto se vrba osveti, sveštenik narodu deli grančice, i zatim se vrši trokratni ophod oko hrama sa crkvenim barjacima, ripidama i čiracima.

FOTO: KURIR/SĐP

Narod obilazi oko hrama uz pevanje tropara Lazareve subote. Ovaj praznik je isključivo praznik dece. Za taj dan majke svečano obuku svoju decu, pa čak i onu najmanju, od nekoliko meseci, donose, svečano obučenu, crkvi, kupuju im zvončiće vezane na trobojku i stavljaju oko vrata. Deca se raduju, trče po porti i učestvuju u ophodu oko crkve. Mlade vrbove grančice se odnose kućama i stavljaju pored ikone i kandila. Sa ovim danom počinju veliki Vaskršnji praznici.

 

Na Vrbicu se uvek držala litija izvan hrama, tj. u Subotu Lazarevu posle podne. Svedočanstava o Vrbici imamo već krajem IV veka, od Silvije Akvitanke, koja je opisala bogosluženje Jerusalimske crkve toga vremena.

 

U litiji su učestvovali, kao i danas, odrasli i deca noseći u rukama grančice maslina i palmi. U krajevima gde nema maslina i palmi nose se graničice vrbe. Zato se ova litija i naziva Vrbicom. Grančice vrba osvećuju se posebnom molitvom i kropljenjem osvećenom vodom na Cveti, na jutrenju, i dele se vernima, koji ih čuvaju tokom godine za slavskom ikonom.

FOTO: YOUTUBE PRINTSCREEN

U danima Cvetne nedelje bio je običaj da se narod kiti vrbom i koprivom.

 

Lazareva subota se vezuje i za srpskog kneza Lazara koji je mučenički postradao na Kosovu 1389. godine. Veruje se da su tom prilikom dve Lazareve sestre kukale za bratom i da su se pretvorile u kukavice.

 

Vrbica je praznični dan u koji se ne rade teži poslovi. Ovoga dana deca su išla sa učiteljem i sveštenikom da naberu vrbove grančice, koje su donošene u crkvu gde su, sutradan, na Cveti, osveštavane i razdavane prisutnima koji su ih nosili kući i kao svetinju držali za ikonom. Vrbica je dan dečje radosti. Deca pevaju prigodne pesme i vesele se uz zvuke zvončića koje na vrpcama nose na vratu. U nekim krajevima se od vrbovih prutića plete venac i njime kiti ikona.

FOTO: KURIR/D. VUJSIĆ

Takovci su organizovali povorke „lazarica“ i „dodola“. Lazarice su bile udešene, čiste u novim odelima, bogato iskićene, predstavljajući dolazak letnjeg perioda. Bile su rado dočekivane po kućama i darivane hranom i pićem. Grupu „lazarica“ sačinjavaju šest ili više neudatih devojaka od 14-20 godina i to dva „lazara“ i četiri „lazarice“: dve „prednjice“ i dve „zadnjice“.

 

Prvi „lazar“ je najstarija, najviša i najlepša devojka, a zadnjice su najmlađe i najmanje levojke. Ponekad su to i devojčice i od sedam godina. „Zadnjice“ su devojke koje prvi put učestvuju u „lazaricama“. One će naredne godine biti „prednjice“, a zatim muški ili ženski „lazar“. Ova postupnost ukazuje na postepeno uvođenje devojčica u red devojaka.

 

Rano ujutru „lazarice“ oblače svečanu narodnu nošnju i pri tom im pomaže „lazarova“ majka. Oblače starinsku dugu vezenu košulju, jelek, starinsku crvenu suknju – „vutu“, tzv. „pervaz“ sa šarama u obliku „kola“ – romba, pojas, crne vunene čarape i odžanke. Spreda preko „pervaza“ za pojas pričvrste vezenu maramu, a sa strane po jednu sličnu manju maramu. Oko vrata stave ogrlicu od zlatnih ili srebrnih metalnih para „žutku“.

FOTO: KURIR/SĐP

Preko leđa ogrnu žutu maramu sa resama. Na jeleku nose „kite“ od manistri u obliku trouglova i krugova. U rukama nose „ćusteke“ od manistri. Na glavi nose crvene marame koje vežu kao truban, a „lazarice“ nose šešire ispletene od slame i okićene vencem od cveća.

 

Iz kuće „lazara“ povorka, u kojoj napred idu „lazari“, a za njim „prednjice“ i „zadnjice“ ide prvo na izvor kod koga, dok „lazari“ i „prednjice“ stoje u polukrugu, „zadnjice“ igraju, a ostale pevaju „Dobro jutro studna vodo“. Zatim se sve devojke umiju na izvoru. Posle toga vraćaju se u kuću „lazara“ i dok idu kroz šumu, preko polja, livada i pored ovaca ili orača pevaju pesme namenjene šumi, polju, njivi, livadi…

 

Pred kućom ih dočekuje domaćica i posipa žitom, a „lazarice“ je ljube u ruku, ulaze u kuću gde doručkuju za sofrom. Kad završe sa jelom, običaj je da sve odjenom bace kašike na sofru. Odatle kreću po celom selu od kuće do kuće i pred svakom igraju i pevaju pesme namenjene prvo kući, a zatim i svim ukućanima.

 

(Kurir.rs/Wikipedia/BeogradIn/Foto: Beta/Emil Vaš)

Most popular

OVAKO JE VELIKI PATRIJARH PAVLE ŠOKIRAO ŠEFA UJEDINjENIH NACIJA: Posle pet...

Patrijarh Pavle je ceo život imao veliko poštovanje prema hrani, o čemu postoje mnoga svedočanstva, a najpoznatije je ono kada je šokirao Kofija Anana...

By continuing to use the site, you agree to the use of cookies. more information

The cookie settings on this website are set to "allow cookies" to give you the best browsing experience possible. If you continue to use this website without changing your cookie settings or you click "Accept" below then you are consenting to this.

Close