Home Blog Page 2

Kad završe smenu u domu zdravlja, ovi lekari počinju svoj drugi posao, a USLUGE SU IM BESPLATNE

0

Većina nas kada “zakači” prehladu ili dijareju, oseti bol u glavi, stomaku ili pad imuniteta, ima muke da protumači labaratorijske rezultate, ili možda veruje da zbog različitih simptoma ima neko oboljenje, prvu pomoć i savet potraži, a gde drugde nego na – Guglu.

Rezultat je često panika bez potrebe, strah izazvan pročitanim i roj sumnji da smo možda teško bolesni, ili da će se sve okončati kobno, a po pravilu se ispostavi da su naše tegobe daleko lakše nego što smo na osnovu pretrage na Internetu zaključili. Srećom, nije svaki lekarski savet koji pronađete na Internetu “šarena laža”, a na jednoj adresi baš svaki koji pronađete biće ispravan i tačan, jer nosi pečat glavom i bradom dva doktora. I to kakva doktora!

Doktori Ivan i Ivana Đurić, inače i supružnici, dvoje su entuzijasta i stručnjaka koji su rešili da svoje znanje dele i van ordinacije, zapravo tamo gde je i najveći broj potencijalnih ili stvarnih pacijenta – na Internetu, i to kako putem društvenih mreža, tako i putem sajta savetilekara.rs.

Oni su otvoreni da vam sasvim besplatno ponude svoju pomoć, bar onu početnu, a dovoljno je da ih putem jedinstvenog obrasca na njihovom sajtu prosto zamolite za odgovor uz obrazloženje šta vas muči. Ipak, Đurići naglašavaju da pregled, slušalice i pogled na pacijenta ništa ne može da zameni, te da oni nikako ne leče preko Interneta, čak se protiv toga i bore.

“Znate, mi imamo jako puno pacijenata ( kada imamo 50 to nam je kao da smo otišli na opuštenu kafu sa drugarom… 🙂 ) i verovali ili ne, stvarno se trudimo da svakog ko nam se na nešto požali pregledamo. U toj silnoj kakofoniji glasova priča i ljudi mi prosto ne stižemo pacijentima da kažemo sve što želimo. Tako smo došli na ideju da stvorimo ovaj portal, kako bi ljudima na što prostiji i razumljiviji ljudski način objasnili od čega boluju, i sve to kroz naše iskustvo lekara opšte prakse i hitne pomoći”, objašnjava ovaj bračni par, te dodaju kada je i kako čitav njih projekta od ideje postao realnost:

“Na ideju smo došli još odavno u razgovoru između moje supruge, brata, mene i dva dugogodišnja prijatelja koji  se bave računarima, a finalni dogovor je pao u parku dok smo čuvali decu i uživali na suncu. Zvuči kao u filmu, ali bilo je tačno ovako. Prvo smo mislili da naše usluge naplaćujemo, ali onda smo shvatili da to neće ići, pa smo napravili svima otvoreni sajt savetilekara.rs, kao i Fejsbuk i Instagram nalog. Bilo je ideje da imamo Viber i Skajp kontakt, ali u jednom trenutku nam je toliko ljudi počelo da se javlja da smo morali da se ograničimo i odgovaramo ljudima samo u pisanoj formi i to u periodu od 24 sata”, ističe doktor Ivan Đurić za portal Žena.rs, dodajući da zajedno sa suprugom piše tekstove i odgovore, ali da je ona urednik koji daje poslednje mišljenje. Takođe, priča da sve ne bi bilo moguće bez kompjuterske i dizajnerske podrške, koju im pružaju dugogodišnji prijatelji i saradnici Vasilije Međedović i Milan Jakovljević.

Đurići nam pričaju kako su medicinu upisali upravo iz ljubavi prema ljudima i želje da im pomognu, te da su srećni što su pronašli način da im pomognu i onda kada skinu lekarski mantil i zatvore vrata ordinacije.

“Vremena iskreno jedva imamo, ali kada se nešto voli i kada se u nečemu uživa nekako ga nalazimo. Nama isto tako ovaj kontakt sa ljudima koristi, mi kroz svako pitanje učimo jer pitanja koja nam dolaze su vezana za sve grane medicine i o svim bolestima i zdravstvenim problemima koji muče naš narod. Znate nema ništa lepše nego kada vam iz ordinacije izađe pacijent koji ima smešak na licu, pa ma koliko da je teško bolestan. Taj osećaj da smo nekom pomogli ili barem mu olakšali neku muku celom ovom poslu daje smisao”, kažu oni.

Ivan i Ivana kažu često u šali da je odziv sa celog Balkana toliki – da su počeli da razumeju čak i makedonski, a ljudi kojim asu pomogli često ponovo kucaju na njihova vrata.

“Pitanja nam inače dolaze sa svih strana, kako od naših prijatelja, poznanika i pacijenata, tako i od velikog broja ljudi sa celog Balkana .Verujemo i nadamo se da su ljudi zadovoljni nama, uglavnom nam uvek stigne poruka sa zahvaljivanjem, čak već imamo neke ljude koji nas već po nekoliko puta kontaktiraju i postavljaju nam pitanja u vezi različitih tegoba”, pričaju nam oni.

Pitali smo doktore Đuriće da li smo možda pomalo hipohondrična nacija, no oni tvrde da to ne odgovara istini – jer smo, nažalost, stara nacija sa realnim zdravstvenim tegobama. Takođe, savetuju nam da nikada ne odlažemo odlazak kod lekara – pravovremena reakcija je ključna.

“Što se samog zdravlja u Srbiji tiče, mi smo na žalost stara nacija, sve je manje mladih, a starost sa sobom povlači određeni broj zdravstvenih problema i s tim u vezi ne bismo rekli da smo hipohondrična nacija. Mi smo prosto nacija koja stari, koja je doživela mnoge teške momente u prošlosti i koja se navikava na ovaj novi sistem funkcionisanja koji je ipak drugačiji od pređašnjeg. Najteže je priznati da si bolestan, žene čak imaju problem da odu kod ginekologa. U suštini, mi svi nešto čekamo i nadamo se da će neka tegoba sama da prođe, e pa neće na žalost, ali dok se čovek ne opeče ne može da ga boli… Bitno je reagovati na vreme”, naglašavaju naši sagovornici.

Priznaju da je u Srbiji često psiha najveći problem, a da se odlazak kod psihijtra ili psihologa još uvek na našim prostorima smatra “strašnim”.

“Primetili smo da dosta postoji tabu od odlaska psihijatru, psihoterapeutu ili psihologu. Ta stigma koju nekako okolina nametne čoveku koji ide psihijatru je stvarno bespotrebna i kontraproduktivna. Pa svako ponekad dobije potrebu da ide kod psihijatra, ali ti ljudi koji stvarno odu i prepoznaju te svoje tegobe su najhrabriji ljudi i treba im odati poštovanje”, pojašnjavaju ova dva hrabra i divna lekara.

Đurići nam otkrivaju da im stižu najrazličitija pitanja, koja ne žele da otkrivaju s obzirom da ih smatraju ličnim, a kažu da koliko god da su ista neobična – oni im pristupaju ozbiljno i trude se da odgovore što je jednostavnije moguće. Takođem dali su nam univerzalan savet za prevenciju niza bolesti, a ključ je u opuštanju i zdravom pristupu svakodnevnici.

“Šta bismo preporučili ljudima u našoj zemllji ? Da vode što je moguće zdraviji život. Da se zdravije hrane, da umesto veštačkih vitamina u obliku tableta i napitaka, jedu  voće i povrće, da provode vise vremena u prirodi i da budu fizički aktivni shodno njihovim mogućnostima i da obavezno nađu neki način da se opuste jer zbog silnog stresa svima nam je potreban neki izduvni ventil”, zaključuju Ivan i Ivana Đurić.

(Izvor: zena.blic.rs / Stefana Pavlović)

ŠABANOV MENADŽER OTKRIO ISTINU O NJEGOVOM ODNOSU SA GOCOM: Ono što je uradila posle pevačeve smrti IZNEDIĆE mnoge!

0

Čim stugne u Srbiju posetiće grob velikog prijatelja, Šabana

Zvonko Grujić prijatelj i menadžer pokojnog pevača Šabana Šaulića, kaže da je ime kralja narodne muzike ostalo neukaljano jer je njegova udovica Gordana vlasnicima lokala koji su do 2021. godine unapred platili nastupe sav novac uredno vratila.

foto: Dragan Kadić

– Kada budem došao u Srbiju, otići ću kod Goce da se vidimo i popričamo, i naravno, posetiću grob mog velikog prijatelja Šabana. Ne znam zašto svi pričaju i pišu loše o Goci kad je ona žena zmaj! Pa da li znate da smo sve u evro vratili gazdama klubova koji su pare dali unapred?! Sav novac je isplaćen. Malo posle sahrane smo to regulisali i sada nikom ništa ne dugujemo. Ja sam Šabanu zakazivao te svirke, a on je sve pare uzimao unapred. Šabanu se nikad nije desilo da ima prazan lokal, uvek sve napuni do poslednjeg mesta – kaže Zvonko, i nastavlja:

– On je meni mnogo pomogao u karijeri i za mene je bio i ostao najbolji čovek kog sam upoznao u životu. Mi smo imali neke naše tajne i drugi vid komunikacije, to nemam sa ostalim pevačima. Nikad mu neću zaboraviti sve što je za mene uradio! Pa da li znate da ja sve u životu što sam postigao, a postigao sam dosta, dugujem njemu?! Baš sve, jer sam ja sa njim počeo da radim pre 17 godina – podvlači menadžer.

foto: Print Screen Youtube

Zvonko, koji je danas poznati i cenjeni estradni menadžer u Austriji, radi sa mnogim pevačima, ali za Šabana, koji mu je bio iskreni prijatelj, ima samo reči hvale. Njemu se kralj narodne muzike poverio i kada je napisao testament.

– Šaban je napisao testament još pre tri, četiri godine i tada sam znao da sve ostavlja svojoj deci i ženi. Pa i kome će drugom nego porodici. On je najviše voleo svoju porodici, obožavao je decu i Gocu. Ona je veliki čovek, prava dama. Da nije bilo Goce, Šaban bi sve pare potrošio. Voleo je da peva, samo nije voleo putovanja i čekanje po aerodromu. Dok je on skitao i provodio se u kafani, Goca se brinula o deci. Pa sve troje su završili visoke škole, a to je sve njena zasluga. Goca je pametna žena, školovana. Goca je gledala decu i brinula se o svima njima. Kao par, ona i Šaban super su funkcionisali. Za nju mogu sve najbolje da vam kažem. Ma za celu porodicu Šaulić“, kaže Zvonko, i osvrće se na vanbračnog sina Roberta, koga je Šaban dovodio u Austriju:

foto: Nemanja Nikolić

– Robertu je isto pomagao. Pored toga što mu je kuću napravio, vodio ga je po Beču i nalazio mu posao, ali ovaj nije hteo da radi. Znate kako je na Zapadu, mora da se radi, nema druge, niko neće za džabe da ti da pare. Ne možeš čim dođeš u Beč da budeš direktor, a Robert je to hteo. Nije mogao Šaban za njega da ide i da radi. Pa nikom nije lako da radi, ali šta ćeš – istakao je Zvonko.

(Espreso.rs/Svet)

STRAVA I UŽAS NA SAVSKOM VENCU! Par pokušao da opljačka taksistu, držali mu nož pod grlom, žena mu ZABILA IGLU ZARAŽENU HEPATITISOM U VRAT!

0

Jedan beogradski taksista povređen je i uboden špricem sa iglom u vrat jutros oko četiri sata kada su ga mlađi muškarac i žena napali i pokušali da ga opljačkaju u Gučevskoj ulici na Savskom vencu

Prvo je mlađa žena ušla u vozilo i rekla taksisti da idu na još jednu adresu “da pokupe njenog druga”, a kada je i muškarac ušao u vozilo, on je taksisti stavio nož pod grlo, a ona mu je zapretila špricem sa iglom za koju je tvrdila da je inficirana

Taksista je pokušao da se odbrani rečima da nema novca jer je tek počeo smenu, a onda ga je par napao, udarali su ga, a žena mu je zabola iglu u vrat. Dok su napadači tražili novac po automobilu, taksista je iskoristio trenutak nepažnje, uspeo je da pobegne i pozove pomoć.

Policija je privela napadače, a žena im je navodno rekla da je ne zanima što će da ih uhapse, da ona ima hepatitis i da je igla zaražena.

Prema nezvaničnim informacijama, taksista je prevezen na Infektivnu kliniku na pregled.

MAMICE, IMAŠ 40 DANA DA NAĐEŠ TATU! A JA ĆU DOĆI! Marija Milošević u poslednjem pismu majci rasplakala sve na Mirinoj sahrani!

0

U Domu kulture u Požarevcu održana je danas komemoracija Mirjani Marković, a u 15 časova urna sa posmrtnim ostavima Mire Marković položena je ispod lipe u zajedničku grobnicu pored supruga Slobodana Miloševića.

 

Pre polaganja urne pročitano je pismo njene ćerke Marije Milošević, koja nije mogla da prisustvuje sahrani.

– Drago mi je što ne možeš da čitaš sve ono što od 14.aprila pišu o tebi – poručila je ona majci.

– Gebels je mala beba za ovu propagandu protiv nas  – stoji u pismu.

 

– Sada te više nema, i ništa ne boli, ostalo je da boli mene, što te nema, što nisi ovde – nastavlja Marija.

 

– Milo moje partizansko dete, mamice moje mila i nežna, hrišćanko pravoslavno vere, ti znaš da imaš 40 dana da nađeš tatu, počivaj u miru, u onom kakav god da je bolji je od ovoga. A ja ću doći – piše u pismu Marije Milošević.

 

Ona je u pismu obećala i da će napisati knjigu da bi ostvarila “sve što je obećala majci”.

Kurir.rs

Ne prosipajte vodu u kojoj ste kuvali jaja: Evo sjajnog razloga zašto!

0

Sigurno niste znali za ovaj fenomenalan trik! A biljke će vam biti zahvalne

Kada u narednom periodu budete kuvali jaja, nemojte prosuti vodu u kojoj ste ih kuvali!  Otkrivamo vam zašto to ne bi trebalo da radite, tj. za šta biste mogli da iskoristite tu vodu!

 

Već vam je možda poznato da vodu od kuvanja testenine ne treba prsuti. Međutim, to isto važi i za vodu u kojoj ste kuvali jaja. Ona može koristiti ni manje ni više nego vašim biljkama!

 

Naime, biljke vole kalcijum! A njega ima podosta u vodi od kuvanja jaja. Kalcijum pomaže da se održi dobra pH-vrednost zemlje. Zašto je to važno?

Neutralna zemlja, koja ima pH vrednost između 6,0 i 6,5 – nudi biljkama idealnu okolinu za uzimanje hranjivih materija koje su potrebne za rast i razvoj. Osim toga, kalcijum doprinosi čvrstoći biljke.

foto: Shutterstock

Kako prepoznati nedostatak kalcijuma kod biljaka?

 

Nije teško prepoznati nedostatak kalcijuma kod biljaka. Često nastaju žuto-smeđe mrlje na listovima – koje su okružene smeđim rubom. Osim toga, biljka ne raste i listovi ostaju mali.Dovoljno kalcijuma u zemlji čini biljke manje osetljivima na bolesti i oštećenja!

MILENA I JA NIKAD NISMO IMALI DECU ZBOG OVOGA! Jedini intervju u kome je Gaga bio ovako BRUTALNO ISKREN

0

U intervjuu Dragan Nikolić govori o svojoj ženi, njihovom odnosu i načinima na koji su oni uspevali da održe ljubav tolike godine

Legendarni glumac Dragan Nikolić pre tačno deset godina, u intervjuu za Story govorio je o svom privatnom životu, intimnim detaljima, detinjstvu ali i o svom braku i velikoj ljubavi Mileni Dravić, koja je postala žena njegovog života

Nikolić je govorio i o intimnom odnosu njega i Milena, ali i o načinima na koji su uspeli da održe ljubav tolike godine.

Čega se najradije sećate iz detinjstva?

– Svako detinjstvo je lepo, ima svoje bajke, priče, romane, tako da na to gledam u globalu. Detinjstvo moje generacije bilo je srećnije jer u to vreme nisu postojali kompjuteri, pa smo razigravali maštu, za razliku od današnjih klinaca koji se više druže s mašinama nego sa svojim vršnjacima. To je neka nova vrsta drugarstva u kojoj nema klinačke etike. U moje vreme ulica, park, pa i poljanče mogli su nečemu da nas nauče. Drugovi su, naravno, bili nešto što je najvažnije u detinjstvu svakog živog bića.

Kad ste se prvi put zaljubili?

– Mi kao deca nismo imali igračke i druge propratne rekvizite, kao što su lopta i trotinet, ostalo nam je da raspirujemo maštu i da se od malih nogu zaljubljujemo u školske drugarice.Svako od nas bio je vitez koji se borio za nečiju maramicu. Ne znam tačno kad, ali sećam se da sam kao klinac vrlo rano počeo da se zaljubljujem, s pravim patnjama. Bio sam ostavljan više nego što sam bio voljen, ali to sve spada u istoriju ljubavi.

Da li ste vi Krstaš ili Čuburac?

– Tu postoje razne verzije. Od 1970. živim na Čuburi, ali u stvari sam Krstaš. Krst, ne samo onaj Crveni, već i onaj stari, Vozarev krst, na samoj je granici. Asocijacija koja mi prva pada na pamet jeste klub Radnički koji je bio žila kucavica Krsta. Kuća u kojoj sam živeo bila je na pedesetak metara vazdušnom linijom odatle. Tako da ja jesam Krstaš, ali ima, naravno, i skeptika koji tvrde da se kitim tuđim perjem, mada se osećam kao Krstaš. U tom kraju su i dalje moji prijatelji iz detinjstva, oni nemaju veze s poslom kojim se bavim i kad hoću da se opustim, ja tražim njihovo društvo.

foto: Dragan Kadić

Fudbal vas nikada nije preterano zanimao, za razliku od većine muškaraca. Vi ste imali interesovanje prema boksu, otkud ljubav prema tom sportu?

– Najbliže sportsko društvo bio je Radnički, a tu su se trenirali boks, košarka i neke borilačke veštine. Najbliži fudbalski teren bio je Obilić, a to je za nas klince bilo daleko. Boks je tada bio u ekspanziji, imao je ogromnu publiku, a mi deca svoje idole boksere i često smo išli na mečeve. Ko god je rođen tu u blizini, sigurno je malo okusio i ring i rukavice.

Šta vas je navelo da se bavite glumom?

– Sve je počelo još u osnovnoj školi kad su me, da tako kažem, otkrili kao glumca. Još tad sam učestvovao u raznim priredbama. Dobro sam čitao, mnogo sam voleo srpski jezik, a kasnije i književnost, tako da su mi nudili recitacije, skečeve… Posle sam bio i član kulturno-umetničkog društva, i tako je nekako sve počelo. Bez završene srednje škole, s nepunih 17 godina, polagao sam prijemni na Akademiji i primili su me, na veliko čuđenje mojih roditelja. Tako da sam uštedeo dve godine školovanja, za koje ne smatram da bi mi bile nepotrebne, ali pošto sam posle fakulteta brzo počeo da radim, nisam osetio neki nedostatak što sam propustio veliku maturu.

Sećate li se neke anegdote ili zanimljivosti s Akademije?

– Akademija je sama po sebi zanimljiva jer na njoj ne važe sva pravila kao na ostalim fakultetima, tako da je celo školovanje za mene bila jedna velika anegdota. Uvek ću se sećati fakultetskih dana, svi smo se dobro osećali i lepo družili, a gluma, između ostalog, i jeste druženje.

Koje je bilo vaše prvo filmsko ostvarenje?

– Svog prvog filma uvek se rado sećam. Pre moje prve glavne uloge u “Kad budem mrtav i beo” igrao sam već u dva filma. Jedan, “The One Eyed Soldiers”, bio je u koprodukciji s Italijanima i Englezima i radio se u Avala filmu, koji je tad bio gigant u evropskom smislu. Igrao sam gangstera koji govori engleski jezik i to je u stvari bio moj prvi film. Tad sam prvi put otišao preko granice, bio sam u Rimu u velikom poznatom studiju Činečita. Odjednom sam s prvim filmom zaplivao u velike vode. Nakon toga usledio je film “Deca vojvode Šmita”, priča o sedmorici momaka i isto toliko devojaka koji se nakon dugo vremena opet sreću. U tom filmu me je zapazio Žika Pavlović i ponudio mi ulogu u “Kad budem mrtav i beo”. To je bio ulazak na velika vrata i početak moje karijere.

Oprobali ste se i kao voditelj u poznatoj emisiji Maksimetar. Kakve vas uspomene vežu za taj period?

– Poznato je da nisam neki sluhista, niti sam muzički obdaren, ali sam bio dovoljno lud, drzak i bezobrazan, pa sam prihvatio ponudu koja je u to vreme bila neverovatna. Maksimetar je prva emisija koja je išla uživo, u studiju je bilo mnogo mladih ljudi koji su bili spremni na sve i nikad se nije znalo šta može da se očekuje i kakva će biti njihova reakcija. Ja sam bio taj koji je trebalo sve to da vodi, organizuje i po potrebi smiruje. Danas se ne bih ni usudio na takav posao, ali mi je u sećanju ostao kao jedno korisno iskustvo, jer sam tad imao prilike da upoznam mnoge poznate glumce, pevače i muzičare, i ta prijateljstva održavam i danas.

Ko je ostavio najjači utisak na vas kada ste bili mladi, da li ste imali uzore?

– U to vreme bio je aktuelan talas francuskog filma, cinema verite. To je za mene i moju generaciju bilo zanimljivo i svi smo s oduševljenjem gledali te filmove. Posle ovog talasa počela su velika interesovanja za film i svi smo se usmeravali u tom pravcu. Pojavili su se Belmondo, Delon, kao i ostali poznati francuski glumci i glumice koji su nam svima bili najveći uzori.

Kad ste jednom prilikom bili u Sarajevu, imali ste mali problem s neplaćenim računom. Ispričajte nam nešto više o tome.

– To je bilo u vreme Kose, a to nije bila samo pozorišna predstava, već i način življenja i mišljenja. Hipi pokret imao je nešto pozitivno, dobro i pacifističko. U to vreme mnogo smo putovali, imali smo brojne turneje uz koje su išli i honorari, ali na kraju dana morali smo da platimo i hotel. Pošto smo mi taj novac potrošili, sećam se da smo morali četvoronoške da puzimo da bismo prošli pored portira i pobegli. Naravno, stigao je telegram koji je glasio: “Ovi vaši nisu platili hotel”, a mi smo se siti ismejali. Nakon toga su nam ukinuli dnevnice.

Kako ste se Milena i vi upoznali?

– Na snimanju filma “Horoskop”. Ona je tad već bila popularna, a meni je to bio, čini mi se, treći ili četvrti film. Tad sam prvi put video Milenu Dravić uživo. Bilo nas je petorica momaka koji su igrali velike uloge, a ona je igrala jedinu žensku ulogu u filmu. Na snimanju smo se sprijateljili. Bilo je to jedno veliko druženje, a kasnije se rodila ljubav.

Da li joj je bilo teško prići i osvojiti je, s obzirom na to da je već bila afirmisana kao glumica?

– Kad sam joj prišao, imao sam utisak da mi je to stara školska drugarica koju dugo nisam video ili neka devojka iz kraja koju poznajem ceo život. Upravo u tome je njena prava veličina. Osvojila me je svojom neposrednošću i normalnošću, uprkos velikoj popularnosti koju je već tad uživala. Mogla je da se ponaša kako hoće i niko joj ne bi zamerio, jer je već tada bila jedna od naših najvećih zvezda. To je nešto čime ona pleni i osvaja.

Na koji način ste je zaprosili?

– Više se ni ne sećam. Verovatno je to bilo nešto u dve-tri reči, pošto ne volim mnogo da pričam.

Po čemu pamtite vaše venčanje?

– Venčanje je bilo simbolično. Venčali smo se 1971. godine, na snimanju novogodišnjeg TV filma “Kako su se volele dve budale”, po tekstu Duška Radovića, u režiji pokojnog Ace Đorđevića. U pauzi između snimanja, tražili smo dodatnih sat vremena, otišli u Opštinu Vračar i sklopili brak.

Kako biste opisali vašu zajednicu?

– Teško je to opisati, ali mislim da je sve u granicama normale. Kao i u svakom braku, bilo je trzavica i svađa, kao i lepih trenutaka. Ne znam da li je olakšavajuća ili otežavajuća okolnost što se oboje bavimo ovim poslom, pa smo često bili razdvojeni. Ona bi snimala na jednom, a ja na drugom mestu tako da smo imali prilike da se uželimo jedno drugog. To što se bavimo istim poslom ponekad može da bude i minus, ali mi smo uspevali sve to da prebrodimo.

Pošto ste oboje toliko uspešni u poslu kojim se bavite, da li između vas postoji poslovna ljubomora?

– Ne, kad smo nas dvoje u pitanju, ne postoji. Bez obzira na to što je Milena, kad smo se upoznali, radila mnogo više nego ja i bila popularnija, nikakva ljubomora kod nas ne postoji, jer smo oboje radili dovoljno. Imali smo paralelne i podjednako uspešne karijere, nikad nije bilo poslovne zavisti.

foto: Printscreen Youtube

Da li se uzajamno pomažete i savetujete?

– Naravno. Moram priznati da Milena više traži savete, ali ne zato što ja mislim da meni nisu potrebni, već zato što u kući ne volim da pričam mnogo o poslu. Milena je mnogo ažurnija, veći je štreber od mene i često traži moje mišljenje o nekom scenariju. Ja to ne praktikujem, već samo izjavim da počinjem da snimam. To, naravno, ne znači da u nekim ključnim momentima ne tražim savet od nje i to ne samo u vezi s poslom, već i u nekim drugim životnim stvarima.

Kakva je Milena kao partner privatno, a kakva poslovno?

– Poslovno je dobar partner kakvog bi svaki kolega poželeo. Privatno je dobra koliko i poslovno, ali zavisi iz kog ugla se gleda. Ponekad je kao i sve žene posesivna, ali sve je to u granicama normale.

S bračnim stažom od 35 godina, Milena i vi prava ste retkost među glumcima. Kako ste izbegli porodične lomove i prevare?

– Kad je dvoje ljudi uspešno u poslu, naravno da ima onih zavidnih, pa čak ni publici jedno vreme nije bilo svejedno, ali sve to treba uneti u kalkulaciju kad se radi o braku javnih ličnosti. Moj savet kolegama koji su u sličnoj situaciji glasi: Budite pametniji od tračeva i jednostavno živite svoj život.

Koja je formula uspeha tako dugotrajne ljubavi?

– Uvek moraju da postoje tolerancija i razumevanje, pa onda sve ostalo. Za brak koji traje duže od 30 godina, može da se nađe više razloga da se on prekine, nego da opstane. Smatram da je najlakše nešto preseći i završiti, mnogo je teže boriti se. Ponekad i mala svađa može da osveži dan. Ponekad je potrebno biti i ljubomoran jer je i to jedan od pokazatelja ljubavi, samo što ja nisam to pokazivao. Što se nekih svađa tiče, Milena je uvek bila glasnija, ali je i brže praštala.

Milena i vi nemate dece. Koliko vam u životu nedostaje roditeljstvo?

– Biti roditelj je jedno iskustvo i nešto što je potrebno svakom živom biću zbog nastanka vrste. Smatram da je to što nemamo decu veliki nedostatak, ne mana, ali jednostavno je tako.To nam daje šansu da svu decu gledamo kao svoju. Mi imamo našu malu nećaku Ivu, koja ima pet i po godina. Ona nam je nadoknadila sve ono što mi nismo imali i oko nje se okreće ceo naš svet.

Vas dvoje otvorili ste novo poglavlje u srpskom advertajzingu u kom su uloge poznatih ličnosti postale sve značajnije. Šta vas je privuklo da snimate reklame?

– Ima mnogo skeptika koji reklamu smatraju poslom koji je ispod časti, ali ja ne mislim tako. Smatram da je to sasvim normalno i potrebno u karijeri jednog umetnika, a glumca pre svega, pošto je reklama jedan kompletan film. Reklamu treba zaslužiti jer treba neko da ti ponudi da je snimiš pa da onda zauzmeš stav hoćeš ili nećeš. Mi smo pristali, a zatim smo dovodili svoje kolege i tako smo osvežili celu tu priču. Postoji ideja da odemo u Brazil i da tamo napravimo oproštajnu reklamu, ali polako, videćemo još…

Može li od glume da se živi?

– Od glume jedva može da se živi. Spadam u one srećnike koji imaju posao, ali znam da ima mnogo mojih kolega koji teško žive. Biti glumac je jedan vrlo nesiguran posao, pošto od plate jedva može da se živi i preživi, ali ja sam srećan dok radim. Kad završim s karijerom, mislim da ću živeti od jedne male penzije i jedva sastavljati kraj s krajem.

Da li ste zadovoljni trenutnim stanjem u srpskoj kinematografiji?

– Danas se malo više snima nego što se to radilo poslednjih godina, ali uvek treba nešto da se promeni. Ministarstvo za kulturu ima određeni novac koji podeli na bazi dobrog scenarija, ljudi se odlučuju da se bace u producentske vode, ali uglavom kad ponude neki film, istog trenutka su u potrazi za nekim sponzorom. I to sponzorstvo je najveći problem. Ljudi se snalaze, a ima onih koji hoće i da pomognu.

foto: Printscreen Youtube

Kažu da je želja svakog glumca da se oproba kao reditelj, da li i vi imate takve ambicije?

– Nemam takve ambicije, pošto ne volim da ocenjujem, niti sam imao želje da se oprobam kao profesor. U glumi je najveći problem kako pokazati da ne glumiš, a sve drugo se uči.Pošto uvek sarađujem sa scenaristima i rediteljima, možda bih bio dobar konsultant.

S kojim glumcem ste najbolje sarađivali?

– Uvek sam sa svima dobro srađivao i sa svima sam privatno dobar. Bojim se da ću, ukoliko počnem da ih nabrajam, nekoga izostaviti, a to ne želim. Nikad nisam sebi dozvoljavao taj luksuz da rangiram glumce. Bojim se da je to nemoguće. Moje iskustvo ne beleži nekoga s kim bi mi bilo teže ili lakše da igram. Doduše, postoje jedan ili dva glumca s kojima nisam imao lepa iskustva, ali namerno neću da ih pomenem. Od toliko glumaca i divnih ljudi i mojih drugara ne mogu da se odlučim za jednog.

Koliko ste samokritični?

– Veoma. Retko kad sam bio stopostotno zadovoljan, bar što se tiče filma, jer je to opasnija varijanta. U pozorištu uvek nešto može da se promeni, doda ili obriše, popravi, prepravi, a film je definitivna umetnost i tu nema pardona. Šta je urađeno ostaje zapisano i nema nazad. Uvek mislim da je moglo i bolje, naročito u našim uslovima koji su iscrpljujući. Ali, sve ovo o čemu pričam publika ili ne vidi ili gleda na drugačiji način.

Da li vam više prijaju uloge u pozorištu ili na filmu?

– To ne mogu da poredim, što se mene tiče, tu nema neke velike razlike. Mada sam imao više uspeha na filmu, sve to vreme igrao sam i u teatru. Volim i film i pozorište, a preko 25 godina u stalnom sam angažmanu u Ateljeu 212 i to je moja velika vernost.

Jeste li zadovoljni svojom karijerom, da li biste nešto promenili da imate tu mogućnost?

– Čovek uvek misli da može bolje. Ipak, pošto sam mnogo radio, nemam razloga da osećam neke pozitivne ili negativne vibracije. Postoji nekih 20 filmova iza kojih bih mogao da stanem i kojima se ponosim. Recimo “Kad budem mrtav i beo”, “Ko to tamo peva”, “Nacionalna klasa”. Kad sumiram sve, ne mogu da kažem da je moja karijera vrh vrhova, da je najbolja, ali u principu sam zadovoljan.

Kako biste opisali sebe?

– Ja sam kolerik, od onih sam koji se brzo pale, ali se istom brzinom i gase. Nisam negativan, ni zao. Mislim da je sa mnom lako korespondirati. Trudim se da budem što bolji.

Kad je vreme da glumac ode u penziju?

– Sve zavisi. Ta odluka mora da se donese svesno. Ima onih koji jedva čekaju da dođu do tih godina i da se više nikada ne bave glumom. Tu su i oni koji mogu da glume do kraja života, jer se uvek nađe neka uloga za godine u kojima si trenutno. Ne mogu da kažem da spadam ni u jedne ni u druge. Da sam uspeo da za života zaradim dovoljno para, pa da ne moram više ništa da radim, onda bih mogao da kažem neću više, dosta je. Nisam siguran da bih uspeo da izdržim da ne radim, još uvek nisam doneo odluku, a vrlo sam blizu penzije.

(Espreso.rs/ Story.rs)

Sutra slavimo CVETI i Isusov ulazak u Jerusalim! Evo šta OBAVEZNO morate uraditi VEČERAS, ako ste NEUDATI!

0

Dobro je i zapevati!

Sutra slavimo praznik Cveti, praznik sa običajima neraskidivo vezanim za buđenje prirode i bujanje novog života.

Praznik je ustanovljen je još od prvih hrišćanskih vremena, a svečano se proslavlja od trećeg veka nove ere. Cveti spadaju u pokretni praznik koji se slavi uvek dan posle Lazareve subote – Vrbice.

Obeležava se u svim hrišćanskim zemljama a Jevanđelisti beleže da je Isus na kapijama grada dočekan sa cvećem i listovima palme, koje su mu ljudi bacali pred noge. Kako je kod nas za palmu suviše hladno, narod se prilagodio i u crkvu se nosi šimšir, tisa, grančice vrbe ili masline. Među pravoslavcima Cveti važe za jedan od najradosnijih praznika.

sunce i cveće

Foto: Profimedia

Vrba za rađanje, kopriva protiv demona

U danima cvetne nedelje devojke bi se kitile vrbom i koprivom, verujući u njihova magična, lekovita svojstva. Vrba je predstavljala simbol rađanja, pa su se devojke obavijale vrbovom grančicom, kako bi bile plodne. Smatralo se da kopriva može da odbrani od demona koji napada porodilje, pa im se ona stavljala pod jastuk. Devojke su izbegavale da peru kosu ove nedelje da im ne bi cvetala. Na sam praznik Cveti sadile su cveće, verujući da će biti najlepše i najmirisnije ako se zasadi baš na taj dan.

Uoči Cveti devojke i deca odlaze u polja i beru cveće. Najčešće velike cvetove margarete, da bi bili lepi i krupni, dren da bi bili jaki, ljubičicu, da bi bili mirišljavi i privlačno, vrbove grančice, da svi budu napredni.

Ovo cveće se ne unosi u kuću već se ostavlja u posude sa vodom u dvorištu da prenoći. Ponekad se cveće potapa u vodu u kojoj je zlatno ili srebrno prstenje i onda se tom vodom deca umivaju. Stavlja se i vrbova grančica “za brz napredak”, ponegde dren “za zdravlje”, a devojke stavljaju i ljubičice, ako ih ima.

Veruje se da onaj ko prvi stigne i ubere cvet dobija pravo na jednu želju koja će mu se sigurno ispuniti ako snažno veruje.

Ranije je bio običaj u celoj Srbiji da na ovaj dan šetaju okićeni cvećem. Do današnjih dana se održao običaj da momak od ubranog cveća napravi buket, u kome svaki cvet ima svoje značenje i nosi ga devojci. Po tome kojih cvetova ima, ili koji kojih ima najviše devojka razaznaje momkova osećanja.

Šta se “sme” a šta “ne sme” i ovom prilikom zavisi od toga koga pitate. U ovom slučaju odgovor može biti potpuno protivrečan, što samo govori o bogatstvu narodnih običaja različitih krajeva Srbije.

U Šumadiji momci i devojke sakupljaju se na igralištima i u parkovima darujući uzajamno cveće, gde svaki cvet ima neko posebno značenje. Tu se svi šale i smeju, ali niko ne igra i ne peva, jer traje post.

U tom kraju se to uzima za zlo jer ” onaj koji se veseli i peva navući će gnev božji na svoju kuću i naneti joj zlo”..

Ako ste, pak, u Istočnoj Srbiji, zapevati se mora. Na taj dan se okupe mladići i devojke na raskršću ili kod crkve, nalože vatru i igraju i pevaju dok ne počne služba u crkvi.

Da se i za vreme posta pevalo, ukazuje i kulturolog Vesna Marjanović. U cvetnu nedelju, u pretposlednju šestu nedelju velikog uskršnjeg posta (koju završavaju Lazareva subota i Cveti) devojke koje bi brale, sušile i sadile cveće. Vraćajući se iz šume donosile bi grančice leske, drena, gloga i njima kitile kuće, zgrade za stoku.

Takođe, posebno razdraganu tradiciju predstavljale su povorke devojaka, „lazarica” koje su izvodile svoj ples pevajući pred svakom kućom, za šta su zauzvrat dobijale poklone.

žena sa cvećem u kosi

Foto: Profimedia

Ovaj običaj nagoveštavao je razvoj devojčice u devojku stasalu za udaju. Verovanje je nalagalo da se mora ići tri puta zaredom u „lazarice”, inače bi se mogla očekivati neka nesreća. Na taj način su devojke bile čuvane od prerane udaje. Svojom pesmom i igrom darivale su domaćine željama za napredak i uspeh.

Savatije M Grbić u Srpskim narodnim običajima iz sreza boljevačkog kaže da se na Cveti izjutra rano, pre sunca, pale se krpe i bunjišta zbog zmija, kao i na Mladence i na Blagovesti. Slični su običaji i severno od Beograda. Na Cveti se izbegavalo sađenje povrđa, naročito duleka i boranije, da ne bi samo cvalo a ne davalo roda.

Praznik je korišćen za posete prijateljima a na njega se pričešćivao onaj ko nije na Todorovu subotu, kazuje knjiga Kalendarski praznici i običaji u podavalskim selima, Miline Ivanović-Barišić.

Nekada su na ovaj dan, devojke sejale lan, jer se smatralo da će dobro napredovati.

Odlazak u crkvu od rane zore raširen je u Hercegovini, dok u Popovom polju ujutru naberu dosta mlečike, kojom se okite štale i torovi.

Od praznika Cveti do Duhova, cveće se ne bere.

“IZ REVOLTA SAM BACIO DETE” Otac koji je ubio svoju bebu ima užasavajuću odbranu

0

Zoran Milošević (28) iz Bratunca, osumnjičen za teško ubistvo svog petomesečnog sina, tokom saslušanja u Okružnom javnom tužilaštvu u Bijeljini priznao je zločin, navodeći da je bebu ubio, jer ga je iritiralo to što je zbog gladi plakala.

Milošević je pred tužiocem, u prisustvu svog advokata i staratelja, ispričao sve detalja zločina. Naveo je da je beba neprestano plakala, a majka nije htela da ga nahrani.

Izjava u policiji

– Tada mi se obratila nevenčana supruga i rekla mi da ne spremam pokvareno mleko. Rekao sam joj da spremam sveže te sam rashladio prokuhano mleko da ne bi bilo vrelo. Pozvao sam suprugu da mi pomogne, ali je ona vikala i više puta je ponovila da spremam pokvareno mleko. Iz revolta sam uzeo dete iz kreveca i bacio ga na krevet na kome je ona ležala – navedeno je u izjavi koju je Milošević dao u policiji, piše Avaz.

Zoran je inspektorima rekao kako je Jelena počela vikati na njega i grebati ga po licu.

– Kad je nahranila i presvukla dete, primetili smo da mu je jedna noga otekla i poplavela, a dete je sve vreme plakalo. Ustali smo i otišli kod strica i on nam je rekao da bebu moramo odvesti lekaru – ispričao je Zoran.

On je tvrdio da je bebu udario vrhom šake. Dete je zadobilo teške povrede, opasne po život, od kojih je preminulo 3. aprila u Univerzitetskom kliničkom centru Tuzli.

Prema rečima tužioca Kerovića, Sud je prihvatio predlog Tužilaštva i Miloševiću odredio jednomesečni pritvor. Milošević će u početku biti iza rešetaka, a nakon što se stvore uslovi, biće prebačen u Zavod za forenzičku psihijatriju Sokolac, gde će se utvrditi njegova uračunljivost.

Slede veštačenja

Budući da je i Miloševićeva nevenčana supruga Jelena, takođe, imala psihičkih problema, postavlja se pitanje kako je njima dvoma uopšte dozvoljeno da sami odgajaju novorođenče.

Stanovnici Bratunca prepričavali su kako su se oboje lečili na Sokocu, ali u Zavodu za forenzičku psihijatriju Sokolac i u Specijalnoj bolnici za psihijatriju Sokolac negiraju da su Zoran i Jelena ikada bili njihovi pacijenti.

– Prema odluci Osnovnog suda u Srebrenici, Zoranu je pre dvije godine, zbog duševnog obolenja, oduzeta radna sposobnost. Zbog toga će biti podvrgnut veštačenju da bi se utvrdilo je li sposoban da učestvuje u postupku i je li krivično odgovoran – navodi tužilac Kerović.

Upravo će to i biti predmet daljnje istrage kako bi se utvrdilo ima li u slučaju odgovornosti radnika Centra za socijalni rad u Bratuncu, čiji su Miloševići bili štićenici.

Nadležni sastanče

U Centru juče nije bilo nikoga od nadležnih. Kratko je rečeno da su direktor i socijalni radnik otišli na sastanak izvan grada i da se neće vraćati ceo dan.

– Već juče uputio sam zvanični dopis Ministarstvu zdravlja i socijalne zaštite Republike Srpske da izvrši hitnu vanrednu inspekcijsku kontrolu Centra za socijalni rad u Bratuncu. Oni su postupali u tom predmetu i preduzimali određene mere i trebalo bi utvrditi jesu li te mere bile adekvatne. Preko toga se ne može preći, jer je pitanje je li dete uopšte moglo biti kod takvih osoba – istaknuo je Kerović.

Teške povrede glave

Sudski veštak, profesor doktor Zdenko Cihlarž iz Tuzle utvrdio je da je smrt deteta nastupila nasilno i neposredno usled teškog oštećenja za život važnih centara u mozgu.

Beba je imala više povreda, a najmanje dve na glavi. Prema mišljenju veštaka, dete je na levoj strani temena imalo povredu koja je nastala od snažno zamahnutog tupog mehaničkog oruđa, odnosno sudaranjem jako zamahnute glave s nekom čvrstom preprekom ili podlogom.

Sumnjiv prelom noge

Tužilaštvo je došlo do saznanja da je petomesečna beba i ranije bila izložena nasilju, što je, takođe, predmet daljnje istrage. To se, kako saznajemo, odnosi, pre svega, na činjenicu da je beba imala prelom leve noge za koji se sumnja da je nastao pre kritičnog događaja. Odgovore na ta pitanja mogla bi dati relevantna medicinska dokumentacija.

Ostao bez roditelja

Milošević je živeo u nevenčanom braku sa suprugom Jelenom u kući u naselju Zagoni kod Bratunca. O Miloševiću se brinuo njegov stric, koji mu je izgradio i kuću, jer je Zoran Milošević kao jednogodišnjak ostao bez oca. Majka mu se preudala u Srbiji.

(UŽIVO) OTIŠLA JE NAŠA DRUGARICA KOD SVOG SLOBE! Narod polaže cveće Miri Marković, SVI SE OPRAŠTAJU OD NJE (FOTO)

0

Od Mire Marković na sahrani će se govorom oprostiti unuk Marko Milošević

Supruga nekadašnjeg predsednika Srbije i SR Jugoslavije Mirjana Marković biće sahranjena danas u Požarevcu.

Urnu sa njenim posmrtnim ostacima u petak je doneo iz Moskve Slobodan Bulatović, bivši muž njene ćerke Marije Milošević.

Po želji sina Marka i ćerke Marije urna je prenoćila u porodičnoj kući Miloševića, a u 15 časova biće položena u zajedničku grobnicu u kojoj od marta 2006. počiva Slobodan Milošević.

Od Mire Marković na sahrani će se govorom oprostiti unuk Marko Milošević.

Sva aktuelna dešavanja sa ovog događaja možete pratiti u našem lajv blogu:

14: 50 – Opelo za počelo, drži ga pop Dušan

14: 40 – Tu je i Vojislav Šešelj

foto: Espreso.rs

14: 39 – Urna sa Mirinim pepelom u rukama je Slobodana Bulatovića

foto: Espreso.rs

14: 30 – Narod polaže cveće na grob

foto: Espreso.rs

Na svakom vencu piše “našoj drugarici Miri”

foto: Espreso.rs

14: 28 – Zapaljene su i sveće

foto: Espreso.rs

14: 25 – Ljudi čekaju u redu kako bi ušli u dvorište kuće u kojoj je sahranjen Slobodan Milošević, a u kojem će biti i urna Mire Marković

foto: Espreso.rs

14: 15 – Jedan čovek je zaspao na ovoj komemoraciji. Više o tome pročitajte na linku ispod:

14: 06 – Na komemoraciji se pojavila žena koja je veliki fan pokojne Mire

13: 58 – Poštovani Mirini i Slobini saborci, otišao je glavni svedok, najodaniji saborac Slobine epohe, otišla je naša drugarica Mira, otišla je kod svog Slobe. Jedno drugome su se zavetovali da će pod lipom naći svoj mir, a tako je i bilo, kaže Uroš Šuvaković na komemoraciji

13: 54 – Minut ćutanja za preminulu Miru Marković

13: 50 – Komemoracija Miri Marković je počela

foto: Espreso.rs

13: 45 – Tu je i Jovana Dimitrijević, članica Inicijativnog odbora za podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću

foto: Ilustracija/Espreso.rs

13: 42 – Ministar Goran Trivan stigao je na komemoraciju Mire Marković

foto: Espreso.rs

13: 37 – Polako se puni sala. Tu su i Uroš Šuvaković i Nikola Šainović.

foto: espreso.rs

13: 33 – Kolona ljudi dolazi na komemoraciju Mire Marković i nose zastavu SPS i sliku Slobodana Miloševića

13: 25 – Živadin Jovanović stigao je na komemoraciju Mire Marković

foto: Espreso.rs

On je za Espreso rekao sledeće:

13: 15 – Momir Bulatović stigao je ispred Centra za kulturu u Požarevcu gde će biti održana komemoracija Mirjani Miri Marković. Bulatović je predviđen za jednog od govornika na sahrani. Odmah po dolasku raspitao se za detalje sahrane kako bi bio upoznat sa svim

foto: Espreso.rs

(Espreso.rs)

IVANA JE BILA IZVRSTAN STUDENT FARMACEUTSKOG FAKULTETA, VREDNA I UVEK NASMEJANA: Ovo je lepa Kraljevčanka koja je preminula nakon stravične nesreće na Ibarskoj…VELIKA TUGA

0

Dvadesetjednogodišnja Ivana Marković iz Kraljeva preminula je sedam dana nakon stravične saobraćajne nesreće na Ibarskoj magistrali.

 

Nesrećna devojka je bila teško povređena u udesu koji se prošle subote dogodio u kraljevačkom naselju Grdica, gde je na mestu nastradao njen otac Ilija Marković.

FOTO: PRINTSKRIN/FACEBOOK

 

Srce lepe Ivane nije izdržali i ona je preminula u petak po podne u Kliničkom centru Srbije u Beogradu.

 

Ivana, inače iz Kraljeva, bila je student Farmaceutskog fakulteta u Beogradu, a rođaci govore kako je bila izvrstan student.

 

Na Fejsbuku je često objavljivala fotografije sa sestrom i bratom, na kojima je uvek bila nasmejana, a komšije kažu da su svi iz porodice vredni i pošteni ljudi.

FOTO: PRINTSCREEN/FACEBOOK

 

Ivanin otac Ilija, koji je nastradao na licu mesta kada se zakucao u kamion, bio je inače profesor u Mašinsko-tehničkoj školi “14 oktobar” u Kraljevu, a đaci i kolege su imali za njega samo reči hvale.

 

Osim Ivane, sa suprugom Gordanom koja je teško povređena u nesreći, Ilija ima još dvadesetrogodišnju kćerku i četrnaestogodišnjeg sina.

 

Podsetimo, te kobne subote Markovići su se sa Ivaninom rođenom tetkom i tečom, svojim „hjundaijem“ uputili za Beograd. Na samom izlasku iz Kraljeva, vozač Ilija je pokušao da pretekne traktor sa prikolicom i pod još nerazjašnjenim okolnostima direktno se sudario sa kamionom koji je dolazio iz suprotnog pravca.

 

(Kurir.rs)

Most popular

KALESIJKA (30) OTKRIVA KAKO JU JE SILOVAO KOD MOTELA “KOŠUTA” Nakon...

KALESIJKA (30) OTKRIVA KAKO JU JE SILOVAO KOD MOTELA "KOŠUTA" Nakon svega odvezao me je do... Policijskoj stanici Kalesija obratila se tridesettrogodišnjakinja te je prijavila...

By continuing to use the site, you agree to the use of cookies. more information

The cookie settings on this website are set to "allow cookies" to give you the best browsing experience possible. If you continue to use this website without changing your cookie settings or you click "Accept" below then you are consenting to this.

Close